Na jugu Kenije i severu Tanzanije živi ponosno pleme Masai koja broji skoro 900.000 članova. Ovaj polunomadski narod spada u najpoznatije na tlu Afrike, zbog svog jedinstvenog načina života i običaja.
Kao i pre mnogo vekova, Masai oblače svoje crvene odore i opremljeni samo kopljem, lukom i strelom, tumaraju savanom, u potrazi za slobodnim pašnjacima za ispašu stoke, izazivajući strah drugih naroda.
Sirova krv im daje snagu i vitalnost
Žive u kućama od kravlje balege, a hrane se isključivo goveđim mesom, ovčjim lojem i mlekom, a na specijalnim okupljanjima nazdravljaju svežom životinjskom krvlju, za koju veruju da daje snagu, a pospešuje muškost i zdravlje.
Interesantno je i da u mnogim selima uopšte ne jedu voće i povrće, ili se nađe tek pokoji plod kod dece i žena kad čuvaju stoku.
Iako se hrane krajnje jednoličnom hranom, u koju spadaju isključivo namirnice životinjskog porekla, ovaj narod spada u najzdravije i najdugovečnije i izuzetno retko oboleva od bolesti savremnog društva.
Prosečan životni vek pripadnika ovog plemena iznosi 85 godina. Masai odbijaju savremenu medicinu, ne idu kod dokora i ne koriste farmaceutske proizvode.
Žene su u plemenu podređene muškarcima
Ovo nije jedina navika Masaija koja bi mogla da vas iznenadi u Keniji ili Tanzaniji, afričkim zemljama po kojima se slobodno kreću bez ličnih dokumenata. U njihovim malim kućama od poneke grane i blata, čije su rupe ušuškane izmetom stoke, možete da zateknete jednog muškarca i nekoliko žena.
Doskoro ih je bilo i desetak (!), danas tek dve-tri. Njima je to sasvim normalno, a one se ne bune što ih glava kuće tretira kao sluge: svaka od žena dužna je da sagradi svoju kuću i od zore čeka naređenja, ma kakva ona bila.
Pripadnice lepšeg pola se primaju u veliku bračnu zajednicu da bi gradile kuće, kuvale, čuvale decu i stoku, čija su grla neretko cenjenija od njih samih.
Naime, ukoliko se glava kuće namerači na novog predvodnika stada ovaca ili koza, za njega neće dati novac, već će vlasniku ponuditi jednu od žena. Ako mu se ne svide, u obzir dolaze i ćerke (devojčice se već sa 13 godina udaju za starce) ili deca koja su još u stomaku!
Surov način ophođenja prema ženama podrazumeva i batine ako urade nešto što nije po pravilima koja postavljaju isključivo muškarci. Išibaju ih, pa im daju loj da se namažu i saniraju povrede jer valja opet neko da pomuze stoku, pripremi ručak ili sagradi novu kuću kad se krene u potragu za novim izvorom vode.
Doduše, ni muškarci nisu pošteđeni. Ritual obrezivanja se kod dečaka radi naživo, a ako se zaplaču - biće ismevani celog života. Samo oni koji nisu pokazali strah biće svakih 15 godina izabrani u novu kastu ratnika, a najneustrašiviji među njima mogu da konkurišu za savet starešina ili za mesto šamana, koji jedini sme da proriče i na tradicionalan način leči svoje sunarodnike.
Šta god mi o svemu ovome mislili, Masai sebe doživljavaju kao odabrani narod. Smatraju da im je njihov bog Engai poverio stoku da bi bezbrižno živeli. Za to su im dovoljni meso, mleko, sir i krv od stoke. Od civilizacijskih dostignuća beže, smatraju da je nečastivi upleo prste u njih.
Pljuvanje je za njih poštovanje
U drevnom plemenu pozdravljali su se pljuvanjem i time ukazivali poštovanje. Običaj se i danas zadržao, obavezno pljunu u ruke pre rukovanja, a to rade čak i kad maze novorođenčad kako bi ih blagoslovili i doneli im sreću.
Na udaru nezgodnog sekreta posebno se nalaze mladenci, a ono što je kod nas krajnje nepristojno Masai koji stupaju u brak dočekuju s oduševljenjem. Isti slučaj je i sa ratnicima: kad ih neko sretne i pljune, gordi plemenski junaci znaće da ih uvažavate i da se divite njihovim veštinama. Što jače, to bolje.
