U drevnom kenijskom plemenu Masai pozdravljali su se pljuvanjem i time ukazivali poštovanje. Običaj se i danas zadržao, obavezno pljunu u ruke pre rukovanja, a to rade čak i kad maze novorođenčad kako bi ih blagoslovili i doneli im sreću. Na udaru nezgodnog sekreta posebno se nalaze mladenci, a ono što je kod nas krajnje nepristojno Masai koji stupaju u brak dočekuju s oduševljenjem. Isti slučaj je i sa ratnicima: kad ih neko sretne i pljune, gordi plemenski junaci znaće da ih uvažavate i da se divite njihovim veštinama. Što jače, to bolje.
Ovo nije jedina navika Masaija koja bi mogla da vas iznenadi u Keniji ili Tanzaniji, afričkim zemljama po kojima se slobodno kreću bez ličnih dokumenata. U njihovim malim kućama od poneke grane i blata, čije su rupe ušuškane izmetom stoke, možete da zateknete jednog muškarca i nekoliko žena.
Doskoro ih je bilo i desetak (!), danas tek dve-tri. Njima je to sasvim normalno, a one se ne bune što ih glava kuće tretira kao sluge: svaka od žena dužna je da sagradi svoju kuću i od zore čeka naređenja, ma kakva ona bila.
Pripadnice lepšeg pola se primaju u veliku bračnu zajednicu da bi gradile kuće, kuvale, čuvale decu i stoku, čija su grla neretko cenjenija od njih samih. Naime, ukoliko se glava kuće namerači na novog predvodnika stada ovaca ili koza, za njega neće dati novac, već će vlasniku ponuditi jednu od žena. Ako mu se ne svide, u obzir dolaze i ćerke (devojčice se već sa 13 godina udaju za starce) ili deca koja su još u stomaku!
Surov način ophođenja prema ženama podrazumeva i batine ako urade nešto što nije po pravilima koja postavljaju isključivo muškarci. Išibaju ih, pa im daju loj da se namažu i saniraju povrede jer valja opet neko da pomuze stoku, pripremi ručak ili sagradi novu kuću kad se krene u potragu za novim izvorom vode.
Doduše, ni muškarci nisu pošteđeni. Ritual obrezivanja se kod dečaka radi naživo, a ako se zaplaču - biće ismevani celog života. Samo oni koji nisu pokazali strah biće svakih 15 godina izabrani u novu kastu ratnika, a najneustrašiviji među njima mogu da konkurišu za savet starešina ili za mesto šamana, koji jedini sme da proriče i na tradicionalan način leči svoje sunarodnike.
Šta god mi o svemu ovome mislili, Masai sebe doživljavaju kao odabrani narod. Smatraju da im je njihov bog Engai poverio stoku da bi bezbrižno živeli. Za to su im dovoljni meso, mleko, sir i krv od stoke. Od civilizacijskih dostignuća beže, smatraju da je nečastivi upleo prste u njih. Greše li?
OVDE JE HRANA ZAISTA LEK
Sirovo meso, goveđa krv, nekuvano mleko i med svakodnevno se nalaze na meniju pripadnika plemena Masai. Svako dete, trudnica ili dojilja obavezno dobiju dnevnu porciju sirove krvi, ostali piju surutku, ne libe se da uzmu ono za šta mi kažemo da je pokvareno mleko (potrošnja mleka po glavi stanovnika je među najvišima na svetu). Mi bismo, ako izuzmemo med, od svega toga okrenuli glavu, ali dokazano je da neobični žitelji Afrike zahvaljujući upravo ovakvoj ishrani ne obolevaju od brojnih bolesti. Imaju savršene zube, ne znaju šta je karijes, osteoporozu ima tek 0,4 odsto stanovništva... Momci beleže visinu od 2,10 m!
Interesantno je i da u mnogim selima uopšte ne jedu voće i povrće, ili se nađe tek pokoji plod kod dece i žena kad čuvaju stoku. Kad se vrate kući, srču supu s gorkom korom i korenjem koja sadrži saponine, pa zbog njih ne kubure sa viškom holesterola kao i mi.
Neobična moda
Masai su pamučnim tkaninama počeli da zamenjuju teleću i ovčiju kožu kojom su se pokrivali šezdesetih godina prošlog veka. Danas izbor odeće zavisi od godina koje broje pripadnici plemena i lokacije. Mladići, recimo, nose crno nekoliko meseci nakon obrezivanja, potom telo obmotavaju čaršavima s raznobojnim motivima. Ratnici ne zaziru od materijala na kojima je islikano cveće, dobrodošli su i ružičasti. Ipak, bez obzira na to kako su stilizovani, na svakom koraku možete da se uverite da im je najomiljenija boja crvena.
