Polica je visila unutar neke vrste ormara bez vrata u njenoj trpezariji. Bio je to jedan od projekata uređenja doma koji je njen bivši muž završio dok je još bio njen muž i dok je bio živ.
Postavio je policu za decu i sto za nju. Sada se štampač nalazi u tom delu. Zatrpala je policu priručnicima za upotrebu, zastarelim školskim udžbenicima i klasicima koji su bili deo lista za lektiru za decu koje je planirala da ponovo pročita. Polica je bila uredna, ali zureći u nju pitala se kada ju je poslednji put koristila ili preuredila.
Izvadila je nekoliko knjiga, listala ih duže nego što je nameravala i stavila ih na trpezarijski sto. Uz jednu knjigu bila je i koverta boje lavande.
Uzela je kovertu, nije bilo imena, adrese i marke. Otvorila je pismo. Mnogi scenariji su joj pali na pamet... Na spoljnoj strani kartice bila je mala, neidentifikovana životinja iz crtanog - slatka. Na njoj je pisalo 'Izvini'.
Unutra je bila bombardovana rukopisom njenog mrtvog muža. Prve reči su bile pozdrav i molba za oproštaj. Bivši je umro dve godine nakon njihovog razvoda. Oprostila mu je sve njegove prestupe, radi nje i radi dece dok je još bio živ, i bila joj je zahvalna na tome. Održavali su zdravu distancu i bliskost u korist dece.
Mislila je da je pismo možda bilo napisano dok su još bili u fazi spašavanja braka. Izvinio se zbog dužine i širine dve strane kartice. To nije bilo priznanje – to je bila molba.
Pisao je o njihovoj dugoj istoriji, njihovoj budućnosti i njihovoj želji da njihova porodica preživi. Porodica je ipak preživela, ali ne na način na koji je neko od njih zamišljao i želeo. Njihova deca su odrasla i napreduju uprkos gubitku. S obzirom na okolnosti, ona je sigurna da bi on to želeo.
Morala je da se zapita šta se dogodilo, zašto i kada je ovo napisao kada je ubacio među knjige. Da li je čekao posebnu priliku da joj ga pokloni, da li je to možda čestitka za njen rođendan... Godinu dana pre nego što se odselio, kada su još 'radili' na braku, poklonio joj je sveću za rođendan jer je volela.
Možda je planirao da joj pokloni ovu čestitku godinu dana nakon sveće jer je mislio da želi pismeno izvinjenje. Ali nikada nije želela izvinjenje - želela je muža u to vreme. Možda je to shvatio, predomislio se i sakrio kartu..., pitala se.
Činilo se prilično drskim i nemarnim od njega da pomisli da skriveno pismo niko nikada neće pronaći, ili da ga neko od dece nikada neće pronaći. Verovatno je prošla skoro decenija otkako ga je tamo postavio. Ali čak i tokom dve godine koliko su bili razvedeni pre nego što je umro, dolazio je po decu na večeru svake srede uveče i svakog drugog vikenda. Ćaskali su, šalili se, a ponekad i svađali. Da se setio koverte, nema sumnje da bi je tražio nazad, a ona bi mu dozvolila, verovatno bez previše njuškanja.
"Šta ako" godine su letele... Pažljivo je držala pismo kao da će se mastilo preneti na njene prste i zaprljati njen sadašnji život, ostavljajući neizbrisiv podsetnik na revidirane snove. Tada je već dugo bila sama, ovo pismo je bilo deo njene prošlosti.
Rastrgala ga je na sitne komade, ali ne sa zlom i posebnom snagom. Zatim je sve bacila u kantu za smeće, vratila knjige na policu i oprostila sebi što je uradila i jedno i drugo, piše YourTango.
Iskrena izvinjenja nisu bila jača strana njenog bivšeg muža, ali činjenica da je on uopšte napisao takvo pismo joj je omogućila da posle mnogo godina poveruje da nije potpuno pogrešno procenila čoveka za kojeg se udala tako davno, i to ju je promenilo zauvek jer je u tom trenutku iz njenog života nestalo mnogo gorčine. I to je bio najbolji poklon koji joj je ikada dao...
(Stil/24sata.hr)
