Petar II Petrović Njegoš bio je crnogorski vladar, vladika, pesnik i filozof. Rođen je 13. novembra 1813. godine u selu Njeguši blizu Cetinja, a umro je 31. oktobra 1851. godine u Cetinju. Imao je samo 38 godina.
O potonjim danima Vladike Rada, malo šta se zna, ali ostao je zapis o tome šta je njegova majka rekla na posmrtnoj odori svog sina:
"Braćo Njeguši, Sokolovi Crnogorci! Nije lijepo što činite, što kukate i plačete za Vladikom. Nijesam ja njega rodila niti za kukanje, niti za plakanje, već sam ga rodila o dobru imena vašega i SRPSKOGA.
Vazda sam bila i sada sam najsrećnija majka, kada mi je Bog darivao, tebe moj vazda najmiliji sine. Bio si najljepši među najljepšima, ne samo tijelom nego i dušom.
A za vaistinu Božju ja, tvoja majka, za tobom nikad neću zaplakati, jer kada bih to učinila ja ne bih bila tvoja prava majka. Trebaju da plaču majke koje rađaju izdajnike i pogani ljudske, a ne ja. Prosta ti sine, materinska rana, prosto ti SRPSKO MLIJEKO KOJIM SAM TE PODOJILA.
Slava Bogu koji mi te tako lijepog darivao i tako lijepog i mladog uzeo, bar će i On sine moj, od tebe imati šta da vidi."
Kakav je zaista vladika bio samo može da se nagađa. Postoje neke priče da je bio veliki ženskaroš, ali to nikad nije potvrđeno. Međutim, najbolje se može sagledati Njegošev život iz knjige Ljubiše Nenadića "Pisma iz Italije" u kojima stoji:
“… otvorim vrata i uđem u vladičinu sobu. Ja sam sebi predstavljao vladiku crnogorskog kao druge vladike: u dugoj crnoj mantiji, s kamilavkom na glavi, s brojanicama u ruci. Takvu sam i sliku iz mlađih godina njegovih viđao. Kad uđem, pogledam po sobi. Soba vidna i velika. Tri prozora gledala su na more, a jedan niz ulicu na kraljev dvor. Usred sobe stajala su dva stola: na jednom behu rasturene knjige. Bilo je dva lepa kanabeta i više velikih i malih stolica, sa drugim potrebnim nameštajem; na zidovima, osim ogledala, bilo je različitih slika. Desno od vrata, u dnu sobe, bio je kamin od mramora, odžak po francuskom načinu, u kome je gorela mala vatra. Prema tome odžaku, u velikoj, sniskoj stolici, sedeo je jedan krupni čovek u crnogorskih haljinama, s crnogorskom kapom na glavi, i držao je gvozdene mašice u ruci, te njima džarao u vatru. Jedva je mogao primjetiti da je neko ušao. … “Sjedite – reče vladika – mi smo stari poznanici! Sam vas je Bog poslao da me u ovoj samoći razgovorite.” Pruži mi ruku te se sa mnom rukova. Zatim se zamisli i ućuta; pa iz tih misli, posle nekoliko trenutaka, jačim glasom uzviknu: “Ala se mi, Sloveni, narobovasmo!” I kao neka srdnja ukaza mu se na licu. Dok sam ja smišljao šta da mu kažem na to, on produži, posle kratkog ćutanja: “Ali mi, Crnogorci, boga mi nijesmo! Svakom slobodnom čovjeku možemo slobodno u oči pogledati. Ni pred kim se ne moramo zastidjeti.”
“… Svagda bi me dočekao pun tanjir pomorandži. Vladika ih slabo jede, i to samo po jednu kriščicu; jer mu, ako nisu sasvim slatke, pozlede kašalj; ali je primetio da ih ja rado jedem. Mnogi govor katkad mu škodi. On često po nekoliko sati sedi u svojoj velikoj stolici i ćuti. Za to vreme ja mu što pričam, novine ili kakvu knjigu čitam. Igramo i šaha, ali on nema strpljenja. Nekoliko sam puta ručao kod njega. On vrlo malo jede, i čuva se od protivnih jela; ništa ne pije. Obično jede mnogo grožđa. Ovde ima tako lepa grožđa kao da je sada sa čokota uzabrano. Mene neprestano nudi pomorandžama. Kako ih nestane, on lupa rukom o ruku i viče: “Đovani!” (to mu je sluga, Talijan; uzeo ga da ga služi dok je ovde), i zapovedi mu da donese nanovo pomorandže; jer, veli, boji se: ako nestane pomorandži, otići ću. On nalazi neku zabavu u tome kad gleda kako ja jednu po jednu pomorandžu ljuštim, i uz to pričam mu o Srbiji, i o različitim sitnicama u Beogradu, i o svome putovanju. Kad koju pomorandžu oljuštim, pa on vidi da neće biti dobra, viče: “Baci tu; ta ne valja!” Kad naiđe na kakvu lepu pomorandžu, on rekne: “Daj i meni jednu krišku od te!“
"On (vladika) ima ovde dosta poznanika, i ovdašnja gospoda često ga mole da im dođe na njihove gozbe i večernje zabave; on se obično izvinjava svojom bolešću. Kaže mi da ga je zimus svakom prilikom pozivao kralj u dvor. … Jedno veče proveli smo kod Rotšilda na njegovoj vili (poljskom dvorcu). Društvo je bilo lepo i odlično. Sedelo se i hodalo i po sobama i po basti. Vladika se obično nosi crnogorski, i tada je bio obučen u crnogorske haljine, koje mu vrlo lepo dolikuju. … Vladici se nije moglo prići: jednako su ga okruživale najlepše dame i molile da im priča o Crnoj Gori, o četama, o ratovanju Crnogoraca. Vladika je bio dobre volje; govorio je neprestano. Ja, koji ga svaki dan slušam, divio sam se tada njegovim pričama i jezgrovitim dosetkama. On je često pritom pričanju dolazio u poetsko oduševljenje. Kud je god koračao, svuda su ga pratila najveća gospoda i gospođe. U svoje, obično kratke, priče o Crnoj Gori mešao je vešto sreću i nesreću, junaštvo i strahovanje, patnje i uživanja. “
“… Između ostalog razgovora, doktor zapita mene (Nenadovića): ima li cenzura na Cetinju? Ja mu odmah odgovorih da nema. Vladika me pogleda, i osmehnu se. Kad doktor ode, vladika … mi pruži jednu knjigu i reče: “Što ti varaš čovjeka da nema cenzure na Cetinju?” Ja uzmem tu knjigu i otvorim. To je bila “Dika crnogorska”, dramski spev Sime Milutinovića. Odmah na drugom listu te iste knjige stoji štampano: “Dozvoljava se pečatati s odobrenjem praviteljstvene cenzure.” A ispod toga stoji: “Cenzor Drago Dragović”. Ta je knjiga pečatana na Cetinju. … Kad to pročitah, rekoh: “Nisam znao, gospodaru, da je bilo cenzure na Cetinju”. Vladika se nasmeje i kaže mi: “Bila je štamparija, ali nije bilo cenzure. To se Simo potsmijevao ostalom svijetu, te tako stavio. A Drago Dragović nije ime cenzora, već to znači: “Piši šta ti je gođ drago!”
U crkvi Svetoga Petra (u Rimu), kao osobita svetinja, čuva se lanac kojim je sveti Petar u Jerusalimu u tamnici bio vezan. To je onaj lanac što je u našem narodu poznat pod imenom časne verige. … Taj lanac čuva se kao svetinja, i stoji u kovčegu svagda pod ključem. Kaluđer kad ga pokazuje otmenim putnicima, sa velikom pažljivošću otvara škrinju, vadi lanac iz pamuka, i, sa osobitom pobožnošću i smirenošću, prinosi ga poklonicima, te ga oni – klečeći, sa skrštenim rukama – celivaju. Kad je kaluđer prineo vladici ove verige, vladika ih odmah uze u svoje ruke, rasteže ih da vidi kolike su i čudeći se kako su dugačke, reče: “Ala su ga dobro vezali!” Zatim ih vrati odmah kaluđeru, koji od čuda jedva je mogao zapitati: “Zar ih neće Vaša Svetlost celivati?” Vladika mu, polazeći odgovori: “Crnogorci ne ljube lance!”
***
“Pri prvom ulasku u Petrovu crkvu, serdar Andrija zaustavi se na vratima, skide kapu, prekrsti se, i glasno reče: “Oprosti mi, majko, crkvo moja na Cetinju: ne ulazim da se poklonim, nego da se nagledam!” Vladika se osvrte i povika: “Ulazi, čoče! Stalo je crkvi na Cetinju kuda hodi Andrija serdar!”
***
Kolika je bila njegova veličina i mudrost najbolje govore mudrosti iz Gorskog vijenca:
*Spuštavah se ja na vaše uže,
Umalo se uže ne pretrže;
Otada smo viši prijatelji,
U glavu mi pamet ućeraste."
