Niko nije bio toliko surov prema ženama kao što je to bio Pablo Pikaso. O tome svedoči i njegov citat: "Svaki put kad promenim ženu, moram da spalim poslednju. Lako ih se otarasim. Neće više biti tu oko mene i komplikovati mi život. Ubistvom žene uništavam prošlost koju ona presonifikuje."
Kada je govorio o ubistvu, nije mislio na bukvalno ubistvo, već na njeno psihičko uništenje, nje kao ličnosti. "Postoje dve vrste žena - boginje i otirači", često je govorio, a izgleda da nijednu svoju ženu nije video kao boginju.
O tome kakav je bio prema ženama svedoči i rečenica njegove majke: "Mislim da nijedna žena ne može biti srećna sa mojim sinom, on brine samo za sebe. Čini mi se da više nema mesta iluzijama i da niko neće nasesti na istu priču, a onda opet u novinama viđam napise o "ljubavi" i "voljenim ženama" Pabla Pikasa."
Fernanda Olivije
Za Fernandu su novinari pisali ironične reči poput ovih: "Ostaviće Pikasa, tek kad mu finansijski krene bolje." Istina je da je ona hranila i brinula o Pikasu kad nije imao "hleba da jede". U znak zahvalnosti, ali i što nije imao drugu muzu (jer su devojke koje su pozirale tražile da im se plati isto) uradio je preko šezdeset njenih portreta.
I sama umetnica, Fernanda je rođena kao Amelija, ali bila je prokleta do rođenja. Naime, u to vreme ona je bila vanbračno dete oženjenog čoveka. Odgajali su je ujak i ujna koji su joj našli muža za udaju. Ispostavilo se da je on sadista, pa je mlada Amelija pobegla od njega. Imala je jedva 19 godina. Da je muž ne bi pronašao promenila je ime u Fernandu.
Fernanda je nju i Pabla izdržavala radeći kao model, ali i slikajući. Često je radila i kao prostitutka, a kada bi je Pablo zatekao sa drugm - svađali su se i tukli pred svima. Oni su to smatrali velikom ljubavi. Onaj momenat kada je Pablo počeo da zarađuje, svemu je došao kraj.
Fernanda se nikad nije proslavila kao umetnik, zarađivala je držeći časove slikanja. A kada je Pikaso postao poznat, prodavala je priče o njihovom životu novinarima. Pikaso ju je tužio za klevetu i dobio.
Napisala je svoje memoare. A Pikaso je ipak počeo da joj isplaćuje penziju kako memoari ne bi bili objavljeni. Možda iz sažaljenja – bila je već stara, gluva, zglobovi su joj bili unakaženi od artritisa, pa nije mogla ni da slika akvarele koje bi prodavala. Nadživeo ju je za sedam godina. Njeni memoari su ipak objavljeni - osamdeset osme godine. Ona je bila prva žena koju je Pikaso "uništio".
Još jedna "ironična slučajnost": odmah nakon raskida sa Fernandom, Pablo je otišao na put u Evropu sa drugom mladom ženom. Zvala se Eva Guel, bila je iz pariske zajednice mladih umetnika, iako nije sama slikala. Put im je bio potreban da ih poznanici ne bi videli: verovatno bi postavljali pitanja, znajući za Pablov odnos sa Fernandom, a Eva je bila godinama u vezi sa poljskim slikarom. Među umetnicima, odnos između dva umetnika i zajednički život bio je važniji od same institucije braka.
Eva je umirala od tuberkuloze. Kada ju je Pikaso ugledao, sedela je, providna, sa senkama ispod očiju u kafeu Ermitaž, a po kafiću se nosila pesma „Lepoto moja”. Od tada, svi portreti sa Evom Pablo potpisuje nešto poput "Lepa Eva". Kažu da je bio iznenađujuće nežan prema njoj. Kažu i da je bukvalno uživao u tome kako ona pati pred njegovim očima. Nije ostavljala memoare i nije davala intervjue, pa je teško reći kako je to videla - i da li je on uneo svoju uobičajenu "strast" u njihovu vezu.
Tuberkuloza je bila spora smrt. Eva je provela tri godine sa Pablom. Pablo im je iznajmio prostran stan, a prozori tog stana su gledali na groblje. Tiha, sićušna Eva danima je lutala svetlim stanom sa pogledom na grobove i pretvarala ga u udobno gnezdo. Uveče je takođe vodila pregovore, radeći besplatno kao Pablov agent.
Umirući, pateći od bola, ona se nervirala dok se Pablo zvanično prepuštao bludu, pretresanju duše i drugim sumornim mislima važnim za umetnika. Kada ju je odveo u bolnicu, imala je dvadeset osam kilograma. Tu, među ranjenim vojnicima, među strancima, zauvek je zaklopila oči.
"Kako tugujem, kako patim, sve me boli.." Pisao je Pablo Pikaso o svojoj drugoj ljubavi.
A onda je došla Olga, balerina
Pikaso je bio toliko zabrinut zbog Evine smrti, kasnije će pisati da je upao depresiju. Pio je sa prijateljima, posećivao javne kuće, nije propustio nijednu zabavu i to pune tri godine. Svi u Parizu – barem u njegovom boemskom delu – znali su da Pikaso tuguje za Evom. Utoliko je bilo iznenađenje kada se oženio ruskom balerinom Olgom Hohlovom. S obzirom na činjenicu da je ruski balet bio na vrhuncu mode, takva supruga bi se mogla nazvati vrednim trofejem!
Upoznali su se u pripremi za nastupe. Ona je vežbala, on je slikao scenografiju – pripremao se balet „Pariz”. Pablo je pokušao da ubedi Olgu, kao i obično da mu se prepusti i dođe u njegov krevet. Olga, stroga, čelična žena - kao i mnoge ruske balerine tog vremena - postavila je brak uslovom. Htela je venčanje i venčani papir, jer bi brak i dete značilo kraj njene karijere. Htela je da se osigura. I planirala je da rodi decu u braku, a Pablo je, kako se kasnije ispostavilo, zaista voleo da se razmnožava.
Olga uopšte nije razumela suptilnu dušu umetnika. Zabranila mu je da slika svoje portrete osim na realističan način. Verovala je da joj status supruge poznatog slikara daje pravo da održi određeni životni standard - i umetnikovi prijatelji i budući biografi umesno bi njen pristup nazvali bacanjem muževljevog novca. Ova veza je trajala duže nego sa Fernandom - devet punih godina. A onda se, kako se veruje, Pablo umorio od kontrole njegove supruge i našao je Mari-Terez. Ali u isto vreme, nije razmišljao o prekidu veze sa Olgom, jer je i dalje bilo zabavno igrati se sa njom ...
A Mari Terez je imala krupne bebeće oči:
Imala je sedamnaest godina. Bila je veoma krotka devojka, a kada ju je muškarac srednjih godina zgrabio za ruku na ulici, samo se stidljivo osmehnula. "Ja sam Pikaso! Ti i ja ćemo zajedno raditi velike stvari", rekao je čovek, kao da je to nešto značilo jednoj sedamnaestogodišnjoj devojci. Ona nije imala pojma o modernim slikarima, ali skoro da nije znala kako odbiti ili reći ne na nasumičnu ponudu. Ovo je ono što je voleo. Pablo je sa zadovoljstvom grabio sve više moći, savijajući njene granice, probijajući se, razbijajući psihu, uživajući u tome kako je poslušan ... Privukla ga je kombinacija dečjeg lica, dečjih suza, koliko je bila poslušna u krevetu (iako se on često igrao sa njom van kreveta) sve njegove – često bolne i ponižavajuće – fantazije.
Mari-Tereza i Olga su se svaki dan svađale, dok je Pablo uživao u tome. Olga je mrzela Mari-Terezu, a Mari-Tereza ju je trpela jer nije znala bolje.
Pikaso je Mari-Terezi napravio dete, jer je voleo bespomoćne trudnice i branio je da njegove žene abortiraju. Trudnu devojku je smestio ispod istog krova sa ženom i sinom. Olga je odlučila da preokrene situaciju pa je uzela sina i otišla. Kad su ostali sami, Pikaso je počeo da se "hladi" od Mari-Tereze.
Kad je počeo Drugi svetski rat, Pikaso je otišao "da pati" u Švajcarsku ostavljajući Mari-Terezu u Parizu, samu sa ćerkom. Očigledno je ispunio svoj cilj: slomio ju je i sada mu više nije bila zanimljiva. Ali nastavio je da šalje novac za dete.
Mari - Tereza je zauvek ostala ulovljena u njegovu nevidljivu mrežu. Kad je Pikaso umro, ona se ubila.
Dora i njena kamera
Skoro sve poznate fotografije na kojima je Pikaso pripadali su objektivu ove žene - Dore Mar. Znala je ko je Pikaso, i zato se zainteresovala za njega. Ono što nije znala je za postojanje Mari-Tereze. Pablo ju je krio od sveta a posebno od poznanika, iz očiglednih razloga. Ali nije mogao sebi da uskrati zadovoljstvo da dve žene okupi na istom mestu.
Dora nije bila zainteresovana za Pikasov novac. Bila je i sama popularna i sarađivala je sa sjajnim umetnicima. Uporedo sa tim, mnogo manje poznata, putovala je u Barselonu da fotografiše siromašnu decu iz građanskog rata i lutala je siromašnijim delovima Pariza kako bi zabeležila njihove živote.
Pikaso ju je voleo – kada je plakala ili bila tužna. Svi njegovi portreti Dore Mar su portreti njenog uplakanog lica. Pikaso je voleo da priča o svojoj patnji - ali da gleda kako njegova žena pati. Zbog toga je tukao prvu, prevario treću, ponizio četvrtu, uživao u smrti druge... Zašto je plakala Dora Mar?
Raskinuli su kada se završio Drugi svetski rat - odjednom je ostao i bez Mari-Tereze i bez Dore. Možda zato što je znao da je ona na ivici - i želeo je da vidi kako će preći ovu granicu zbog njega. Sa nervnim slomom (i, prema glasinama, pokušajem samoubistva) završila je na klinici.
Uspeo je da je uništi. Otišla je u provinciju, napustila fotografiju, bavila se slikanjem, kao nekada u mladosti, i umrla zaboravljena. Doslovno je ponovo otkrivena tek u dvadeset prvom veku.
A onda je došla Fransoaz...
Bila je divna mlada žena u dvadesetim sa kojom je Pablo spavao dok je kod njega još uvek bila Dora Mar... Kao i uvek, pokušao je da je veže za sebe i uništi praveći joj decu. Imali su ih čak dvoje: dečaka i devojčicu - jedno za drugim.
Fransoaz je bila ćerka umetnice i preduzetnika, žena čeličnog karaktera. Kod Pikasa je došla da uči slikanje - a u isto vreme i da pozira. Ili pozirati - i istovremeno učiti. Bio je četrdeset godina stariji, slavan i šarmantan - o, znao je da bude veoma šarmantan! U godini kada je upoznala Pabla, sa dvadeset dve, priredila je svoju prvu izložbu - i ova izložba je dočekana više nego dobro.
Zajedno su počeli da žive tek nakon rođenja sina. Bio je (kao i uvek) grub. Otvoreno ju je varao. Ponižavao je i vređao. Kada se porodila sa njihovim prvim detetom uzeo je njihva porodična kola govoreći kako su njemu potrebnija nego njoj. Čekao je da počne da plače i moli...
A onad je uzela decu i otišla, i napravila karijeru, i udala se, i živela srećno udata, a kasnije i razvedena bez skandala i muka. Njen treći brak je takođe bio srećan, a njen muž poznat (virolog, pronalazač vakcine protiv dečije paralize).
Nije razmišljala o tome da poludi, da se ubije, da se izgubi u divljini. Živela je i preživela Pikasa. Mrzeo ju je. Ona ga je na kraju slomila.
Pokušao je da je uceni, ali mu je rekla da će objaviti knjigu šta je sve on radio svojim bivšim ženama i Pikaso je ućutao.
A onda je upoznao običnu prodavačicu. I ... držao se uz nju, bolno je pratio, patio od užasa što će ga ostaviti, zavisio od nje u svemu. Poslednju ženu nije mogao da slomi – jer pretposlednja žena nije dozvolila da bude slomljena. Fransoaz Žilo - tako se zvala njegova "ljubav" broj pet, Žaklin Rok - broj šest. A sedmu nije stigao da uništi jer je već bio mrtav...
