Postoji nebrojeno mnogo primera gde su vukovi usvojili i odgojili ljudsku decu - setite se samo priče o Harisu Pućurici koji je živeo sa vukovima na tromeđi BiH, Srbije i Crne Gore.
Danas vam donosimo priču o Markosu Rodrigezu Pantoji.
Markos Rodrigez Pantoja rođen je na jugu Španije u gradu Kordobi 1946. godine.
Kad je imao samo tri godine, majka mu umire, a on ostaje da živi sa ocem alkoholičarom i nasilnikom koji ga je tukao svaki put kada bi se mali Markos rasplakao.
Godinu dana od kada mu je majka umrla, otac se opet oženio, ali maćeha je naterala njegovog oca da Markosa proda.
Kada je imao samo četiri godine Markos je prodat jednom pastiru na planini Sijera Morena.
Markos se slabo seća tog vremena, ali zna da se pastir dobro brinuo o njemu sve dok jednog dana nije jednostavno nestao. Markos je tada imao sedam godina, a pretpostavlja se da je pastir nekako nastradao.
Tada dolazi do preokreta u životu malog Markosa.
Jednog dana čopor vukova je zaklao celo njegovo stado, ali ne i njega. Markos se seća da ga je vučica na neki način prisvojila i tretirala ga kao mladunče, ne kao ljudskog dečaka.
Od tada se navikao na divlji način života i čak je jeo istu hranu kao i vukovi. Kako je odrastao sve manje je jeo meso, a sve više šumske plodove. Seća se da su mu vukovi pokazivali kako zimi da se što bolje sakrije u šupljinu drveta kako se ne bi zaledio do smrti.
Markos se seća da je noći provodio u pećinama u planinama, sa čoporom vukova. Pećine su bile pune slepih miševa i zmija, ali on je bio zaštićen. Dane je provodio igrajući se sa mladim vukovima.
NE PROPUSTITE
"Spašen" iz divljine
Kada je imao 19 godina policija ga je pronašla u šumi dok je tražila odbegle robijaše. Markos je tada sasvim zaboravio da komunicira. On se seća kako ga je "policija naterala da se vrati u ludi svet". Sam priznaje da nikad nije imao želju da ponovo bude blizu ljudi za koje ga je vezalo samo loše sećanje.
Španska socijalna služba mu je pomogla da stane na noge, jer nije imao bukvalno ništa od imovine. Počeo je da radi u građevinarstvu, međutim stalno je osećao da ljudi žele da ga iskoriste ili prevare. Nikad nikom nije mogao da veruje i stalno je očekivao da ga neko na neki način izigra.
Istina je da su životinje, pogotovo vukovi veoma lojalni i da će drugog člana porodice štiti svojim životom - što se za ljude ne može reći.
Rodrigez je godinama pokušavao da se prilagodi urbanom načinu života, ali je bio previše depresivan jer se nije osećao "normalno" okružen ljudima. Zato je dao otkaz i pokušao da se vrati u šumu iz koje ga je policija "spasla".
Nakon 30 godina krenuo je u planinu gde je bila njegova druga porodica.
Ali, tada je naišao na šokantno otkriće - pola šume je bilo urbanizovano. Oko šume stajale su električne ograde, staze za skijanje, hoteli i kuće.
Idući dublje u planinu pokušao je da se integriše sa drugim čoporom vukova, ali on je za njih bio samo čovek.
Rodrigezov život bio je predmet mnogih antropoloških studija, a o njegovom životu napisano je mnogo knjiga.
On godinama putuje od škole do škole i u dogovoru sa raznim organizacijama predaje deci o važnosti brige o životinjama.
I dan danas ne može da oprosti policiji što su ga vratili u civilizaciju.
