Iako smo u školi učili o diktatorima, istorijske činjenice drugačije izgledaju kada se znanje o njima obnovi u kasnijim godinama.
Već smo pisali o načinu na koji je umro Adolf Hitler, a danas vam donosimo priču o surovoj diktaturi bračnog para Čaušesku i načinu na koji su umrli.
Kako je sve počelo i šta se to dešavalo u Rumuniji?
U rukama najpoznatije rumunske porodice bila je koncentrisana ogromna moć, sazdana od totalitarne vladavine Komunističke partije i njenih čelnika. Ipak, malo je savremenika koji će za pad komunizma u Rumuniji kriviti njenog lidera. Nepobitan je neverovatan uticaj Elene Čaušesku na državnu upravu, partiju i Sekuritateu. Kao i u mnogim drugim istočnoevropskim državama, poznatim po negovanju "kulta ličnosti", u rumunskom društvu generisane su ogromne emocionalne razlike od apsolutnog obožavanja do gadljivog prezira, piše Dnevno.rs
Po prirodi megaloman, Nikolae Čaušesku je napravio plan širenja rumunske populacije kojim bi do početka trećeg milenijuma, Rumunija imala 30 miliona stanovnika. Svoju kampanju 1966. godine započeo je dekretom o zabrani abortusa, govoreći da je "fetus u vlasništvu rumunskog naroda", te da su ljudi bez porodičnih ambicija dezerteri.
Verovatno bi ovaj nesvakidašnji akt imao svoje opravdanje da je demografsku ekspanziju pratio ekonomski procvat. Zakon je doneo drastično povećanje nataliteta, ali su loše materijalne okolnosti uzrokovale slabu ishranu i neadekvatnu negu trudnica. Mortalitet novorođenčadi je dostigao neverovatnih 8,3 promila, a svaka deseta beba je bila neuhranjena.
Sa ciljem da podstakne broj novorođenčadi vlasti su se poslužili i surovijim metodama. Zabranjena je konracepcija, abortus je postao krivično delo, a seksualno vaspitanje je izbačeno iz obrazovnog programa. Po nalogu vladajuće partije, oformljena je tzv. "menstrualna policija", koja je jednom u tri meseca na čelu sa medicinskim osobljem "kontrolisala" radnice velikih privrednih kombinata.
U domove Rumuna su stizali upitnici, kojim bi vlasti prikupljale podatke o seksualnoj aktivnosti građana. Ukoliko bi pregled ustanovio da je par reproduktivno sposoban, a da u isto vreme ima manje od dvoje dece, porodica je morala da plaća "porez na ime celibata". Abortusi su se tada izvodili ilegalano, a partija bi zažmurila na slučaj koji dolazi iz vrha nomenklature. Ukoliko bi se žena odlučila na pobačaj, cena "tretmana" se kretala od dve do četiri mesečne plate. Za ovom solucijom su posezali parovi sa više od troje dece, jer su male zarade činile život nemogućim. Nije tajna da su na stotine hiljada Rumunki samostalno pokušavale da prekinu trudnoću, a mnoge od njih su doživele fatalnu sudbinu. Ukoliko bi život bio spašen, suočavale su se sa problemima diskriminacije i ekskomunikacije, a neke su bile proglašene za "neprijatelje naroda". Ukoliko bi se pobačaj dogodio u okrugu gde je broj novorođenčadi drastično pao, lokalnoj lekarskoj ekipi bi plata bila redukovana i do 15 odsto, pisao je Njuzvik 1990. godine.
Bračni par Čaušesku je imao troje dece, ćerku Zoju i sinove Valentina i Nikua. Valentin je najstariji, ali postoje kontroverze oko njegovog rođenja. Pojedini izvori navode da je usvojen. U trenucima političkog uspona mladog bračnog para, bio bi to "plemenit primer" svim mladim Rumunima.
Drugi pak tvrde da je Valentin vanbračni sin Elene Čaušesku, prihvaćen od strane Nikolaea. Nikada se zvanično nije bavio politikom, a karijeru fizičara gradio je u Engleskoj. Zemlju je napustio posle sukoba sa roditeljima oko sklapanja braka sa ćerkom jednog od očevih partijskih suparnika.
Za razliku od njega, Zoja i Niku su im zadavali mnogo veće nevolje! Zoja je bezmalo celo svoje detinjstvo provela u ilegali da bi po sticanju punoletstva sagledala društvenu stvarnost svoje zemlje, pružajući ogroman otpor roditeljima ali i celokupnom državnom aparatu. Pristupila je jednoj subverzivnoj grupaciji mladih, a odabir partnera dovodio je Elenu do ludila. Njena majka je naredila agentima Sekuritatee da prate svaki njen korak.
Najveća Zojina ljubav je bio izvesni Mihalj, mladić mađarskog porekla. U jednom trenutku mu se gubi svaki trag, ali se u dnevnicima Elene Čaušesku pominje da je nesrećni čovek "nestao" na jednom diplomatskom putovanju po Bliskom istoku, te da ga "nadleću muve u pustinji".
Zoja je bila vrstan matematičar ali u isto vreme odana alkoholu i drugim porocima. Preminula je 2006. godine od kancera.
Najproblematičniji je bio Niku, najmlađi sin za koga se vezuju neverovatni skandali koje nikako ne priliče sinu "oca nacije". Bio je alkoholičar i nasilnik, a posle prevrata mu je na teret stavljen veliki broj razbojništva i silovanja.
O njegovoj bezbednosti je takođe brinula Sekuritatea, a veruje se da je izgubio razum posle jedne neprijatnosti, režirane od strane roditelja.
"Mladi predsednik socijalističke omladine" je bio ludo zaljubljen u devojku po imenu Donka Mizel. Ona je bila neprihvatljiva za Elenu koja će odlučiti da po svaku cenu stane na put njihovoj vezi.
"Državni vrh" je u svojoj sapavaćoj sobi, odlučio da Donka prekine trudnoću i "nestane bez traga". Tako su Čaušeskuovi prekršili jedan od njihovih najrestriktivnijih zakona. Izbezumljeni Niku je počeo da divlja po bukureštanskim ulicama.
Na meti "bludnog" predsednikovog sina bili su svi - devojke, ugostitelji, a prema pojedinim izvorima i znameniti građani poput Nađe Komaneči. Ubrzo je protiv svoje volje Niku je oženjen Polianom Kristesku, članicom partijske administracije. Jedan oficir Sekuritatee svedoči da se po potpisu dokumenta o sklapanju braka obratio svojoj supruzi, rekavši da odmah ode kod Elene jer je ju je ona sama izabrala, preneo je BBC. Niku je imao ogromnih problema sa alkoholom, a preminuo je 1996. godine na jednoj bečkoj klinici.
Posle zemljotresa 1977. godine, Nikolae Čaušesku je doneo odluku o planu obnove Bukurešta. Impozantna palata je bila centralni deo ovog projekta. Bračni par je odluku o gradnji doneo inspirisan arhitektonskim rešenjima Pjongjanga, sa kojima su se upoznali tokom neke od diplomatskih turneja.
Svečano otvaranje radova označio je bračni par Čaušesku, simboličnim ubacivanjem dokumenta o izgradnji u jedan od temelja palate. U pozadini projekta, našla se tužna sudbina istorijskih građevina koje su bile simbol prestonice Rumunije. Prostor je raščišćen rušenjem manastira Vacaresti, zgrade Nacionalnog arhiva i bolnice Brancovenesc.
Sa zemljom je sravnjeno četrdesetak starih zanatskih radionica i manufaktura ali i zdanja u kojima su živeli starosedeoci. Postoji podatak da je oko 40.000 ljudi raseljeno sa ovog prostora. Njihovi novi domovi nisu zadovoljavali minimum uslova za dostojanstveni život u prestonici. Angažovano je nekoliko desetina hiljada radnika, a pod prinudom su radili i pripadnici rumunske vojske.
Prema rečima radnika radilo se 12 časova dnevno, a ukoliko je učinak bio manji od planiranog, radno vreme je trajalo do duboko u noć. Radilo se u tri smene, a usled umora ili nesreća, život je izgubilo oko 1200 ljudi. Postoje i podaci da su neki radnici pod pritiskom rokova izgradnje digli ruku na sebe. Vrednost građevine je 1989. godine procenjena na 1,75 miliardi dolara, da bi već 2006. prema izveštaju revizorske komisije, vredela 3 milijarde. Danas je to druga najveća administrativna zgrada na svetu (posle Pentagona) i četvrta po površini ikada.
U decembru 1989. godine izbile su masovne antikomunističke demonstracije u zemlji. Protesti su otpočeli u Temišvaru i Brašovu, da bi se talas nezadovoljstva brzo proširio i na glavni grad. U demonstracijama je učestvovalo nekoliko stotina hiljada građana, koje Čaušesku ni direktnim obraćanjem nije mogao obuzdati.
Policija je počela da sprovodi plan evakuacije, pa je bračni par hitno prebačen helikopterom u mesto Targovište. Ipak, u vihoru prevrata režim je pao, a organi reda su zatočenike predali vojnim snagama.
Na Božić, 25. decembra 1989. godine, po nalogu Nacionalnog fronta spasa koji je imao ulogu privremene vlade Rumunije, sazvan je "preki sud".
Čaušeskuovi su se suočili sa optužbama za ilegalno pribavljanje bogatstva i optužbom za genocid nad sopstvenim narodom. Nikolae je u više navrata negirao nadležnost suda, tvrdeći da je još uvek legalni predsednik Rumunije.
Bračni par je osuđen na smrt, a snimak pogubljenja je sutradan obišao planetu.
Samo suđenje je široko kritikovano unutar i izvan zemlje. Tadašnji privremeni predsednik Jon Ilijesku je 2009. godine kazao da je suđenje bilo "prilično sramotno, ali i neophodno".
Veliko nezadovoljstvo naroda vladavinom Čaušeskuovih je zemlju bacilo u anarhiju. Takođe, visoki vojni zvaničnici toga vremena su govorili da Nikolae i Elena ne bi izbegli smrt tih dana, jer je nezadovoljni narod bio spreman da ih u svakom trenutku linčuje. To nikako ne opravadava kvazi-sudski proces, u kome nisu postojale pravno utemeljena optužba, a ni odbrana. Čin egzekucije se odigrao u režiji vojnika Lonela Bojerua.
U toku trajanja procesa bio je jedan od stražara i lako je prihvatio naredbu da izvrši sudsku presudu. U intervjuu koji je pre dve godine dao britanskom Gardijanu, Bojeru je ovako sumirao kraj revolucije:
"Kad smo se vraćali sa mesta suđenja, helikopter je bio pun tužilaca, sudija i visokih oficira. Nije bilo mesta pa je kolega morao da sedi na leševima. On je najviše traumatizovan... onda su svi želeli da budu na našem mestu. Danas više niko to ne želi," završio je Bojeru svoju ispovest.
