Ovaj dan je poseban i za srpsku istoriju. a za njega se vezuju i mnogi lepi običaji koji se i danas primenjuju. Vidovdan jedan je od najvećih, i po svetkovanju, izuzetno očuvanim praznicima iz stare narodne vere.
Kako se i Kosovski boj odigrao Vidovdan 1389. godine, pa se i kosovski mit, kao najrazgovetniji znak srpske narodne svesti, razvijao uporedno s paganskim kultovima starog slovenskog božanstva Vida.
Na Vidovdan se ustaje pre zore, prema običaju. Tada pogledate ka Suncu i izgovorite: "Oj Vido, oj Vidovdane, daj mi vid dok sam živ!"
Takođe, smatra se da ono je veoma bitno ono što toga dana vidite, jer ćete upravo u tim stvarima kasnije imati uspeha.
Osmotrite kakvo je vreme. Ako je vedro sa naznakama da će i ostati vedro, treba izneti napolje svu odeću i provetriti je kako bi se napunila dobrom energijom. S druge stane, ukoliko je oblačno, treba prekrstiti oblake da bi kiša koja padne bila dobra za useve.
Danas, kaže narodno predanje, treba započeti nešto od ručnih radova, poput pletenja i vezenja. Pre nego što prionu na posao, žene treba da pokvase oči vodom u kojoj je prethodnu noć provela vidovčica i da kažu: „Vidi, Vido kako pletem“, „Vidi, Vido kako vezem“, „Vidovčice, po bogu sestrice, što očima ja videla, to rukama i stvorila“.
Na Vidovdan se, kaže predanje, može videti i budućnost. Toga dana se mnogo gatalo i proricalo. Kao i u nekim drugim prilikama, činile su to najčešće devojke nadajući se da će videti budućeg izabranika.
Na ovaj praznik devojke beru crveno cveće vid, kao i modru vidu. To ubrano cveće pred spavanje stavljaju pod jastuk i govore "O moj Vide, viđeni, o moj dragi suđeni, ako misliš jesenas (da me prosiš), dođi večeras, u prvi sanak na sastanak."
Na Vidovdan se, prema knjigama i verovanjima ne radi u polju.
