Marko Bošković (27) je bio veoma radoznalo dete, voleo je svašta da radi, mnoge stvari su ga zanimale. Od malena je pisao, recitovao i čitao. Sa druge strane, uživao je u sportu, najviše fudbalu i trčanju, Crvenu Zvezdu je obožavao!
Bez pasa nije mogao ni da zamisli život, zato je i kupio patuljastog šnaucera Brku, koji je i otputovao u Ameriku kod njega.
Dugo je maštao da zasadi mali vinograd i da pravi belo vino. To je i urado godinu dana pre strašnih poplava, koje su zadesile Srbiju, posebno njegov obrenovački kraj. Tada je sve propalo i istrulilo, jer se voda dugo zadržala. Ostao je samo jedna čokot na brdu, koji i sada rađa.
Želeo je i da ima konje. Sanjao je da kupi jednog crnog, kojeg će jahati po belopoljskim livadama.
Ovaj neverovatan mladić završio je Višu poslovnu školu u Beogradu, a potom je nastavio školovanje i na Ekonomskom fakultetu.
Hteo je i da nadogradi svoje znanje, pa je konkurisao za upis na master studije na Fakultetu organizacionih nauka. Međutim, tada doživljava veliko razočarenje.
Naime, iako je imao maksimalan broj bodova na urađenom prijemnom ispitu i sjajan prosek tokom prethodog studiranja, bio je prvi ispod liste za budžet. Kako je isticao, razočarao se u sistem i nameštanje upisa, jer je na individualnom razgovoru dobio svega 6 bodova. A svako koga je poznavao uvideo je koliko je Marko bio rečit, komunikativan, dok je znanja uvek povezivao iz različitih oblasti.
Tada u svom životu pravi veliki preokret. Odlučuje da ode u Ameriku. Kako su već neki njegovi prijatelji krenuli da se prijavljuju za tromesečni posao u obećanoj zemlji, aplicirao je i on. Otišao je da radi kao spasilc. Prvo je živeo u Vašingtonu, potom je obnovio ugovor i nastvaio da radi isti posao u Bostonu.
Zatim donosi još jednu tešku životnu odluku - da se ne vrati u Srbiju odmah. Ostao je u Americi, pokušavajući da se snađe i zaradi novac za svoje snove. Ubrzo je odlučio da polaže za kamion. Preselio se u Čikago zbog lakšeg poslovanja, gde je upoznao puno ljudi i saradnika u Americi. Vrlo brzo je kupio svoj prvi kamion, pa onda i osnovao kompaniju sa tri vozača.
Ali, domovina mu je uvek bila u srcu. Najviše mu je nedostajala porodica, deca njegove rođene sestre Ivane, kao i svi mališani iz njegove ulice sa kojima je imao poseban odnos.
- Falio mu je miris pokošene trave, oranice, psi, Boza iz čuvene poslastičarnice "Pčela" u Obrenovcu, kupanje u Savi i gacanje po Kolubari. Miris jutarnje kafe, koju je ispijao na ljuljašci u drvorištu, kupajući se jutarnjim sunčevim zracima, nije moglo ništa da nadomesti. Hrana iz bilo kog restorana nije mogla da zameni babinu domaću supu i ukus voća iz njegovog dvorišta - priča najstarija sestra Ivana.
I taman kad je u dalekoj zemlji stao na svoje noge, sredio sve papire i zaljubio se - u Obrenovac je stigla strašna vest, koja je ceo grad obojila u crno!
Marko je 20. oktobru 2019. godine poginuo u trenu!
Na njegov automobil je u Čikagu naleteo Huan Rodea Kruz, koji je vozio u suprotnom smeru! Policija je utvrdila da je bio pod dejstom alkohola, a u njegovom automobilu pronađene su otvorene i neotvorene boca piva, kao i nekoliko slomljenih flaša žestine. Mirisao je na alkohol i imao je “vodnjikav i krvav pogled”.
Marku je istrgnut život u iz ruku, ali ga je zato on nekome podario!
Njegova sestra Ivana Gavrić ističe sa "Stil" da je Marko bio nesvakidašnji mladić, brat i ujak, te da je zahvaljujući njegovoj odluci da donira organe, dvema osobama produžio život.
-Moj brat je bio donor organa i sada dve osobe žive zahvaljujući njemu. Takav je bio i u životu. Nesebičan i pažljiv, odgovoran prema prijateljima i najboji ujka na svetu - priča Ivana.
I kroz suze se priseća poslednjeg susreta sa bratom.
- Došao je kući 2019. u maju, posle tri godine u Americi. Obišao je i okupio sve koje je želeo. Bukvalno se pozdravio sa svima. Bilo mu je žao jedino što je vreme bilo ružno, pa nije mogao da se okupa u Savi, reci koju je neizmerno voleo. Ali zato je stigao da popije omiljenu domaću bozu, i to u u najstarijoj poslastičarnici u Obrenovcu “Pčeli”. Pričao je o velikim planovima u životu, zapravo je počeo da kupuje zemlju oko starog domaćinstva. Želeo je da tu napravi vinograd i da gaji konje kada zaradi pare - objašnjava Ivana i dodaje da pored Marka, koji je bio najmlađi, ima sestru Mirjanu.
"Reči: lolo moja, oči moje, kućo moja, stara majko, legendice, prelepi ste mi, puno mi srce, ljubav - to je dokazivanje aksioma, a to se ne radi."
Marko Bošković
"OKRAJAK VREMENA"
Marko je sa četiri godine počeo da piše pesme. Bio je odličan govornik, pisac i mislilac. U tajnosti je smišljao kako bi izgledala njegova prva zbirka i, neposredno pred smrt, počeo je da klasifikuje po njemu najbolje pesme koje je napisao.
- Ideja mu je bila da se knjiga zove "Pune ruke ničega". Međutim, posle nesreće odlučili smo da sakupimo sve što možemo na jedno mesto i da to jednog dana objavimo. Svi smo tragali po uspomenama i prevrtali stare sveske, telefone, papire iz radnog stola, kompjuter. Cela porodica i poneki prijatelji su učestvovali u tom sakupljanju. A po Markovoj želji, njegova profesorka Dara Bjelica lektorisala je sadržaj. Upravo njoj je Marko ostavio jedno pismo obraćanja. Smišljao je pesme, još dok nije umeo ni da piše, već smo mu mi to zapisivali. Mnogo pesama i dosta proze, koju je isto pisao, nije stalo u ovu zbirku, tako da verujemo svi da je ovo samo prva knjiga u nizu - zaključila je sestra, koja je podelila sa nama i jednu od omiljeni pesama od brata:
I tako, njegovi najmili uspeli su da ostvare, bar, jedan Markov san - zbirka pesama "Okrajak vremena" se čita, ne samo u Obrenovcu, već širom Srbije, a sa njom i Marko večno živi.
Ukoiko poželite da budete deo Markovog "Okrajka vremena", knjgu možete poručiti na broj: 011 / 8721-129.
