Iako se predstava Hrista, neposredno posle skidanja sa Krsta i pre polaganja u grob, izobražava u freskoslikarstvu, mozaiku, kroz pisanu i duboreznu ikonu ili u rukopisnim knjigama, ovaj motiv se najčešće projavljuje u formi vezenog, bogato ukrašenog platna, koje se naziva plaštanica.
U pravoslavnim hramovima se koristi u toku večernjeg bogosluženja Velikog Petka i jutrenja Velike Subote. Plaštanica je platno sa izvezenim ili naslikanim Hristovim telom, neposredno posle skidanja sa Krsta. Na plaštanici se nalazi i predstava skidanja sa Krsta i polaganja u grob, kao i predstava Bogorodice, Josifa, Nikodima i evanđeliste Jovana. Plaštanica se iznosi u toku pojanja stihovnjih stihira na večernjem bogosluženju Velikog Petka i polaže se uvek zajedno sa Jevanđeljem na sredinu hrama na poseban sto.
NE PROPUSTITE
Originalna Plaštanica Gospoda Isusa Hrista je platno, satkano od lana sa primesama pamuka. U nju su učenici Gospodnji zajedno sa Josifom Arimatejskim zavili telo Isusa Hrista odmah po skidanju njegovom sa Krsta. U prvim vekovima hrišćani su je tajno čuvali, a kad su prestali progoni hrišćana nju su čuvali vizantijski imperatori i dugo nije pokazivana narodu.
Letopisac 4. krstaškog rata (oko 1202 g.) Robert de Klari svedoči da su u Vlahernskom hramu Božije Majke Plaštanicu iznosili petkom i da se na njoj "mogao jasno videti Lik Gospodnji". A kada su 1204. g. krstaši razorili Vizantiju, Plaštanica je "iščezla tako da niko nije znao šta se sa njom dogodilo", piše isti letopisac.
Svetu Plaštanicu krstaši su ukrali i doneli u Evropu. Dugo vremena ona je čuvana u Francuskoj, kao privatna svojina. Od XV veka sv. Plaštanica postala je vlasništvo hercoga Savojskih, a krajem XVII veka oni su je premestili u Italiju, u grad Torino, gde se ona nalazi do danas u jednoj kapelici, u staklenom kovčegu.
Crkva na Veliki petak pominje Stradanja Gospoda Isusa Hrista. Na jutrenju Velikog petka se proiznosi blagovest o stradanjima i smrti Bogočoveka Hrista i čita se dvanaest strasnih jevanđelja. (Kod nas se to jutrenje Velikog petka vrši uveče na Veliki četvrtak). Na Veliki petak se služe tzv. Carski časovi, to su spojeni prvi, treći, šesti i deveti čas. Zovu se carski časovi iz prostog razloga što su se prvobitno služili u pridvornom hramu uz proiznošenje mnogoljestvija caru.
Večernje Velikog petka – tada se iznosi plaštanica, (tada je sveštenoslužitelj obučen u potpuno odjejanje i peva se stihira: Tebe odjejuščagosja…) kada se čita proroštvo iz knjige proroka Isaije (52,13-53,1); kroz ovo proroštvo projavljen je obraz Hristovog stradanja. Smrt se približila Besmrtnome, i zajedno sa uzvikom: "Svrši se", Njegova duša je spremna da izađe iz tela. Razotkrivaju se dve neizmerno duboke tajne: nebesko i adsko, i već je spremna da se javi nova, poslednja tajna Hrista.
Ali sada, pred vratima smrti i pred vratima Ada, ka kome je krenuo Hristos da ga uništi, On treba da podnese i svu težinu preispodnje, da je u potpunosti uzme na Svoja pleća kako bi je tek tada definitivno uništio. Svoju svemogućnost Sin Božiji je projavio i time što prihvata i izdržava sve ono šta pre Njega nikada i niko nije osetio. Hristos sam, realno i konkretno dušom odlazi u Ad. Svako drugačije poimanje ove realnosti preti skretanjem u doketizam (u odnosu prema dogmatu o silasku Spasitelja u Ad). Silazak Gospoda u Ad i njegova pobeda nad Adom, izražena je u tome što je Hristos uzeo na sebe i adsku muku bogoostavljenosti, što nosi tu užasnu muku i što je pobeđuje. Hristova ostavljenost od Oca, koja se prepoznaje kroz reči samog Gospoda: "Eloi, Eloi, lama savahani?" jeste Njegov hod po mukama, mukama koje je u tom trenutku sa Njim podelila i Presveta Bogorodica.
Delić onoga šta je Ona pretrpela, gledajući raspetog Hrista, može se razumeti kroz bogoslužbene tekstove Velikog petka. Svrši se, reči Samog Gospoda. Hristos telom silazi u grob, a dušom u Ad, da bi oživotvorio upokojene i da bi prosvetlio adske bezdane. To je delo koje se ne može uporediti ni sa čime poznatim. To je delo koje je realno učinjeno. Hristova glava, na kojoj je venac od trnja, preklonila se; disanje Njegovog tela je prestalo i izmučeno telo treba položiti u grob.
U međuvremenu se pristupa radi poklonjenja umrlom Gospodu, izobraženom na plaštanici. Na večernjoj molitvi čitaju se parimeji, apostol i jevanđelje. Nakon iznošenja plaštanice, na povečerju, poje se kanon o raspeću Gospodnjem, koji nam opisuje žalost Crkve i plač Presvete Bogorodice. Na Veliki Petak Liturgija se ne služi, izuzev, ako bi Blagovesti pale na taj dan, a ne služi se zato što se na Liturgiji prinosi Bogu beskrvna žrtva, a na taj dan je Isus Hristos prineo sam sebe na žrtvu.
U bogosluženjima Velikog petka spominje se hvatanje Gospoda Isusa Hrista, sud jevrejskih starešina i rimskog prokonzula Pontija Pilata nad Njim, krsna stradanja, smrt i skidanje sa krsta. Sama bogosluženja tog dana sastoje se iz: jutrenja – na kome se čita Dvanaest strasnih (stradalnih) Jevanđelja (ovo jutrenje se obično služi, kao što smo napomenuli, uveče na Veliki četvrtak), carskih časova i večernja, tj. opelo Hristovo, sa iznošenjem plaštanice.
Posle večernje, poje se malo povečerje sa kanonom ο raspeću Gospodnjem, tzv. Plač Presvete Bogorodice, čiji je autor Simeon Logotet iz X veka. Pravoslavni tog dana strogo poste na suvom hlebu i vodi, a mnogi tog dana ništa ne jedu, niti piju, a tek uveče, kada izađu zvezde, uzmu malo hleba i vode. U znak tuge i žalosti, na Veliki petak ne smeju zvoniti crkvena zvona, počev od bdenija na Veliki četvrtak, već se vreme bogosluženja obznanjuje klepalima.
