Naši paganski preci verovali su da u drveću žive duhovi, a i sama stabla bila su deo religijskih obreda, a kucanjem u drvo verovali su da prizivaju duhove iz stabla u pomoć.
Ovaj običaj preneo se i u hrišćanstvo, pa jedna grupa vernika smatra da kucanjem u drvo priziva zaštitu Isusa Hrista, jer je svako drvo simbol krsta na kome je bio razapet.
Ipak, starac Ilija Nozdrin smatra da je ovaj ritualni običaj samo odraz slabosti vere čovekove, koji tako pokazuje svoju bedu i neverje.
“Šta Bog ne dopusti, to se nikada neće dogoditi. A mi mislimo, da možemo izbeći nešto loše, ako kucnemo po stolu i izgovorimo: «Pu, pu». (Da ne čuje zlo). To ogoljuje našu grehovnost, naše neverje, našu bedu. Verujemo u slučajnost, a ne u Promisao Božju, verujemo u sudbinu, a ne u Boga Svedržitelja, u čijim rukama je blagostanje ili ne blagostanje, ne samo određenih ljudi, nego i sudbina celog sveta.”
