Sovetske trupe su 27. janura 1945. oslobodile zloglasni koncentracijski logor Aušvic u kojem je tokom drugog svetskog rata ubijeno 1,1 miliona ljudi.
Kroz logor je prošao i slavni hrvatski producent i glumac jevrejskog porekla, Branko Lustig. Rodio se u Osijeku 10. oktobra 1932., a s roditeljima je živeo u centru grada. Majka Vilma bila je nezaposlena, a otac Mirko radio je kao konobar u kafani Central pa je planirao i sina da pošalje u hotelijersku školu u Švajcarsku. Branko je bio jako vezan za babu i dedu, pobožne ljude s kojima je odlazio u sinagogu. Deda mu je bio bravar koji je, između ostalog, održavao brod Šeper koji je prevozio pivo, a Branku su u sećanju ostale i vožnje Dravom, kao i predivni zimski krajolici kao i vožnje sankama.
Bezbrižno detinjstvo okrutno mu je prekinuto 1941., kad je njegovim roditeljima javljeno da moraju da napuste Osijek jer će svi Jevreji biti deportovani. Jednom je ispričao da nije osećao psihozu jer je pohađao jevrejsku školu i bio u prijateljskom okruženju. Njegovi roditelji tada su odlučili da bi bilo najbolje da ode baki u Čakovec. Ukrcali su se na brod i celu noć vozili do Preloga, odakle su konjima došli u Čakovec.
Porodica je mislila da je tamo sigurnija, što se jedno vreme pokazalo tačnim, sve do sredine 1943., kad su Branka i njegovu mamu odveli u Aušvic jer je njegov otac pobegao iz Mađarske, gde su ga odveli u radnu službu. Kad je saznao šta se dogodilo supruzi i sinu, Mirko se vratio u Čakovec, ali uzalud. Njegova porodica ostala je u logoru, a njega su ubili 1945. S bolnom činjenicom Branko i njegova majka suočili su se tek posle rata. Lustiga je obeležio boravak u monstruoznim logorima, a život mu je spasio niz srećnih slučajnosti.
'U Aušvicu su mene i majku odmah razdvojili. Kad su nas iskrcali iz vagona do mame je dotrčao jedan zatvorenik i samo joj je rekao da kaže da mi je 16 godina. Da nije to uradila , završio bih kao i moja baka u krematorijumu, jer su se rešavali dece i ljudi koji im nisu bili od koristi. Mamu sam video još jednom, ošišanu i nagu kako trči dvorištem. Nju su potom odveli na rad u fabriku oružja u Esen, a mene u rudnik uglja . Mislio sam da su je ubili.
Posle su me premestili u radni logor Doru Mitelbau u središnju Nemačku, gde smo pravili rakete V1 i V 2 u fabrici sagrađenoj pod brdom. U novembru 1945. prebacili su nas u logor Bergen-Belsen u kojem je mesec dana kasnije umrla Ana Frank. Tamo sam dočekao oslobođenje', rekao je.
Dočarao je jezivu atmosferu u logorima. 'Nacistima su samo bile važne brojke. Stalno su nas postrojavali i prebrojavali. Brojenje u pet ujutro kad su nas budili, brojenje kad smo kretali u rudnik, brojenje u rudniku, brojenje kad bih dobio čašu vode, brojenje ako bih dobio ručak, brojenje pre marša od šest kilometara...
Sećam se kupatila. Dopuštali su nam da ostanemo unutra samo minut i po. Onda su nas batinama tukli i terali napolje. U toj prostoriji je užasno smrdelo. I danas osećam taj smrad i otvaram prozore. U logoru nisu upotrebljavali puške nego su ubijali pištoljem. To smo pokazali u ‘Šindlerovoj listi’ prilikom ubistva arhitektice. Tako se ubijalo, to im je bilo najjednostavnije. Ostave telo, a oni koji su skupljali đubre skupljali su i mrtvace. Jednostavno bi ga uzeli i bacili u kolica', prisetio se Lustig.
U nesreći ga je pratila i sreća. 'Najbolje se sećam kad me pronašao jedan nacistički oficir čiji je otac poznavao mog. Zaspao sam na nekoj livadi u logoru i on me zbog toga počeo tući. Plakao sam i zapomagao na hrvatskom jeziku, a onda me upitao odakle sam. Ispostavilo se da je iz okoline Osijeka i da mu je moj otac svake nedelje ujutro besplatno posluživao kafu i rakiju u Centralu. Nakon toga sledećih pet meseci šetao sam psa tog oficira i glancao mu čizme. Tako mi je život zapravo spasio moj otac, čineći dobro delo pre rata. Svaki dobar čin koji učinite u životu sigurno će vam se vratiti', istakao je Branko.
Kraj rata dočekao je teško bolestan. Bolovao je od tifusa, ležao na slamaricama punim ušiju i noga mu se smrzla u vagonu nakon velikog marša tokom kojeg je puno ljudi umrlo. Kad je čuo Engleze i gajde, mislio je da je umro i da mu anđeli sviraju na nebu. Spasio ga je jedan vojnik koji ga je izvukao i lečio. Kad je došao sebi, ispričao mu je svoju priču, na što mu je spasitelj rekao da je isto čuo od jedne žene. Tako je saznao da mu je majka živa.
'Bili smo udaljeni 500 metara, a nismo znali jedno za drugo. Ali kako su nas stalno nekud premeštali, taj čovek više nije znao gde mi je majka. Nakon kratke potrage naišao je džip na kojem se vijorila jevrejska zastava s dvojicom Jevreja koji su pomagali Englezima. Njima sam sve ispričao pa su me prvo odvezli u svoj štab, odande su puno telefonirali i na kraju me odvezli mami.
Moja mama, koja se onesvestila kad je čula da sam živ, dočekala me sa svim ženama iz logora i pali smo jedno drugom u zagrljaj. Sledeća četiri meseca vodila me je po bolnicama da mi izleče nogu. Umalo se i udala za jednog Škota, ali ipak smo se vratili u Čakovec jer nismo znali šta je sa ocem', ispričao je tada.
U Čakovcu je završavao školu, a majka se zaposlila. Potom su otišli da žive u Zagreb. Branko je jedno vreme živeo u internatu na Gornjem gradu, a potom je upisao tehničku školu i bio smešten u internatima u Klaićevoj i Selskoj ulici. Posle mu se pridružila i majka koja je godinama radila u Nami. Živeli su u Jagićevoj ulici. Rado se prisećao kad je tokom gradnje auto puta'Bratstvo i jedinstvo' postao važan zbog iskustva u rudniku, a onda je dobio bodove kojima je majci kupio radio.
Međutim, sve te škole i poslovi bili su daleko od onog što je ga zapravo zaokupljalo. S umetnošću se prvi put susreo u srednjoj školi, kad je bio član KUD-a ‘Joža Vlahović’. Oni su ga nagovarali da upiše glumačku akademiju, što je uspeo tek nakon što je položio grčki i latinski jezik. Prve tri godine uzdržavao se recitovajući, a u bioskopu bi najavljivao glumce pre početka filma. Tako je jednom prilikom nakon najave filma u bioskopu Balkan sreo jednog od direktora Jadran filma koji ga je pitao da li govori mađarski i nemački jezik jer im treba neko za rad na jednom filmu u produkciji s Mađarima.
Bila je reč o filmu ‘Često mislim na Pirošku’ na čijem je snimanju Lustig radio kao prevodilac. I tada se dogodila velika ljubav Lustiga i filma, konkretno 1955., kad je u drugi plan stavio Akademiju i pozorište. Potom je Branku Baueru postao vođa snimanja, radio je na filmu ‘Ne okreći se, sine’. A saradnja na američkom filmu ‘Violinista na krovu’ dogodila se slučajno.
'Bio sam u Minhenu i slučajno čuo da neki Amerikanci traže određenu lokaciju za film. Pre toga nazvao sam Sulejmana Kapića, tadašnjeg direktora Jadran filma, i pitao gadai li bi platio avionske karte za njih i osigurao im smeštaj u Esplanadi. I tako sam ih na kraju odveo u Lekenik. Pročulo se da u Zagrebu živi jedan mali ludi Jevrejin koji zna sjajne lokacije, pa sam u tom filmu u najavnoj špici spomenut kao menadžer za lokacije', pričao je Lustig koji je 1984. prvi put otišao u Ameriku.
Stigao je bez supruge i ćerke Sare, koja je tada imala četiri godine. Nije se predugo zadržao, nego se vratio u Evropu da snima filmove i serije za Amerikance. Konačno, 1998. preselio se s porodicom u Ameriku i javio slavnom reditelju Stivenu Spilbergu, odnosno uspeo je doći samo do njegove sekretarice. S njim se sreo tek nakon dve i po godine.
Bilo je to 1992., nakon što se podvrgnuo operaciji srca koja je trajala pet sati. Tek što je počeo da se oporavlja, zazvonio mu je telefon. Javio mu se Spilbergov direktor Džeri Molen i pozvao ga na ručak tokom kojeg je dobio na čitanje scenario za ‘Šindlerovu listu’. Kad ga je pročitao, zvali su ga na razgovor sa Spilbergom, uz upozorenje da za njega ima pet minuta.
Čekao ga je dugo i kad je već pomislio da nema sreće, otvorila su se vrata. Na kraju su razgovarali sat i po. Spilberg ga je ispitao sve o danima koje je proveo u logoru i na kraju razgovora poljubio logorski broj i rekao da će biti njegov producent. 'Sutra sam već imao svoju kancelariju i ugovor i počeo da radim', ispričao je Lustig koji je kao producent na filmu ‘Šindlerova lista' dobio svog prvog Oskara. Opisao je i kako mu je bilo na najprestižnijoj ceremoniji filmske umetnosti.
'Otišao sam u Armanijev butik i kupio smoking, košulju, kravatu i dugmiće za manžetne. Mirjana i Sara kupile su haljine, a po nas je pred kuću stigla limuzina. Ali kada smo dolazili na svečanost, jedan nas je čuvar pomerio u stranu s crvenog tepiha jer je bio rezervisan za zvezde. Sedeli smo sa Spilbergom u trećem redu. Bili smo nominovani u 12 kategorija i na kraju dobili sedam Oskara. Nisam ni čuo da smo dobili Oskar, to mi je postalo jasno kad sam video suprugu kako je skočila tri metra uvis.
Stiven, Džeri i ja izišli smo na binu. Njih dvojica su govorila. I ja sam se pripremao, ali mislio sam da za mene neće više biti vremena. Ali onda sam shvatio da ipak nešto moram da kažem. U dvorani je vladala tišina i onda sam rekao: 'Moj je broj A3317'.
Pogledao sam prema satu koji je stajao pored dirigenta i video da su ga iz režije zaustavili, pa sam nastavio: 'Dalek je put od Aušvica do ove pozornice. Umirući su mi ostavili u amanet da, ako preživim, pričam kako je bilo'. Nakon toga svi su ustali i počeli da aplaudiraju, a nešto kasnije su nam prilazili, čestitali, tapšali nas, neke glumice su plakale', pričao je Lustig o tom velikom događaja.
Nakon prvog Oskara Lustigova karijera u Holivudu se rasplamsala. Počeo je puno da putuje zbog promocije filma i da se upoznaje sa državnicima i kraljevskim porodicama. Spilberg je odlučio da snima film ‘Mirotvorac’ u kojem su glavne uloge igrali Nikol Kidman i Džordž Kluni, a za koji je ponovo angažovao hrvatskog producenta. Ulogu u ‘Mirotvorcu’ dobio je i Goran Višnjić koji je Lustiga još na Akademiji oduševio kao glumac. Branko je često angažirao umetnike iz Hrvatske, kao što su Serđo Mimica, koji je sa Spilbergom radio 12 godina, i scenaristkinju Nada Pinter.
Miki Stanišić bio mu je direktor ekipe na ‘Šindlerovoj listi’, a scenograf Ivo Hušnjak. Saradnja s rediteljem Ridlijem Skotom usledila je 2000. Tada mu je Spilberg rekao da priprema film ‘Gladijator’ koji je trebalo da režira Vulfgang Pitersen. Budući da je Pitersen to odbio, Spilbergov šef produkcije i Lustig predložili su Ridlija Skota. Nakon toga saradnja našeg producenta i Ridlija nastavila se osam godina. Snimili su zajedno filmove ‘Hanibal’, ‘Nebesko kraljevstvo’, ‘Pad crnog jastreba’ i druge, a tokom rada na ‘Američkom gangsteru’ pukla je njihova ljubav.
Prema mišljenju koje je Lustig i javno iskazao Spilberg je genije, a uz njega može stati i Ridli Skot koji je jako rastrošan, ali nije ga podržavao u nekim odlukama jer je smatrao da je glupo potrošiti i pet dolara na film koji ne valja. Tako je Branko smatrao da je bilo nepotrebno da se ide u Tajland i da se tamo snimaju neke scene.
'Sam sam otišao u Tajland kako bih mu sve pripremio za snimanje. Nisam hteo da ga sačekam na aerodromu, nego sam to prepustio nekom drugom ko je zeznuo stvar pa je Ridli pešačio tri kilometra po aerodromu, a bolela ga je noga. Sve ga je dočekalo spremno, ali na snimanju ga nisam ni pozdravio. Nakon toga pozvao me na večeru da se pomirimo, ali nisam otišao. Moram priznati da mi je žao zbog toga, jer ipak smo osam godina bili nerazdvojni. Ne samo u poslu. Vodio sam ga i kod zubara. Više neće biti prilike da se pomirimo. Za neke stvari život je ipak prekratak', objasnio je jednom prilikom.
Tokom saradnje s brojnim poznatim imenima imao je priliku da upozna mnogo slavnih glumaca. Džordž Kluni mu se nije dopao jer se na snimanju nije ponašao profesionalno, bio je lenj i zaboravljao tekst. Lepe reči imao je za Orlanda Bluma i Rasela Kroa, koji ga je zvao ‘papa’. Branko je priznao da su to ipak sve znanci, a jedini mu je iz Amerike pravi prijatelj bio Stiven Spilberg s kojim se redovno čuo. A one prave i za celi život pronašao je u mladosti u Zagrebu. Adresu u Los Anđelesu odlučio je 2013. da zameni onom u Zagrebu.
'Dosta mi je Amerike. Ipak je ovde lepše. Amerika je pomalo zatvorena zemlja. Teško je živeti tamo, teško je naći prijatelje. Osim ako niste rođeni tu i ako niste s njima išli u školu. Amerika je zapravo ono što je između Njujorka i Los Anđelesa, takozvani ‘heartland’, i ljudi koji su išli u američke škole, koji imaju prijatelje s kojima su maturirali, prošli prve ljubavi, ostaju bliski.
U velikim gradovima to se rasulo. U tridesetak godina koliko sam živeo u Americi stekao sam puno poznanika, ali jako malo prijatelja. A prijatelje odavde više ne prepoznajem. Nekako su se promenili, postali drugačiji ljudi. Neke čudne struje počele su počele da struje ovom zemljom i nekako se ne mogu uklopiti. Teško je naći prijatelja, a još teže ga je zadržati.
Posebno je bio ponosan na svoju kuću na Žumberku u kojoj je, s Alanom Pakulom, boravila i brala šljive u voćnjaku oskarovka Meril Strip 1982. kada su u Zagrebu snimali film ‘Sofijin izbor’. Kroz Lustigovu vikendicu na Žumberku prošli su Robert Mičam i Džejn Sejmor1989., kad su snimali televizijski film ‘Rat i sećanja’, kao i Piter Ustinov dok su radili na filmskoj priči ‘Makedonija’. Za taj raj na brdu, tvrdio je, zaslužna je bila njegova supruga Mirjana s kojom je bio u braku gotovo pola veka. Ona je zasadila voćnjak, cveće, povrće, a on joj je pomagao u ostalome.
Kako je jednom ispričao, Mirjanu je dugo poznavao pre nego što je njihov odnos 1970. godine postao romantičan. On je tada imao 38, a Mirjana 32 godine. Nakon nekoliko meseci veze Branko ju je zaprosio. Iako su planirali da im na venčanju bude samo nekolicina ljudi, na kraju ih je u Esplanadi bilo 150. Nakon deset godina braka dobili su ćerku Saru zbog čega su bili presrećni. Priznao je da je njegova supruga podnela veliku žrtvu jer su gotovo 18 godina bili razdvojeni zbog njegovih čestih snimanja po Evropi, a tako je bilo sve do 1988., dok nisu otišli da žive u Ameriku.
Zagrebačke dane nakon povratka iz Amerike Branko je provodio u šetnji Zrinjevcem s četvoronožnim ljubimcem i radeći na svom Festivalu tolerancije. Bio je strastveni kolekcionar pištolja, a posebno mu je bio drag onaj s posvetom koji je dobio nakon završetka snimanja filma ‘Pad crnog jastreba’.
Tokom bogatog života u kojem su ga pratile tragedije, fantastični poslovni uspesi, bolesti, Branko Lustig nije gubio žar za životom ni smisao za humor. Tako je pre nekoliko godina u intervjuu za Story ispričao da je kao mladić bio ružno pače i da se žene nikad nisu okretale za njim.
'Nosio sam naočare i u Čakovcu su me zvali ‘limbuš’. Ni danas ne znam zašto. A zvali su me i kuruzni jer sam imao crvenkastu kosu. Jako je nezgodno kad idu za vama i viču: 'Kuruzni', a vi se pritom, naravno, još i okrenete. Nisam baš bio jako lep. Ali bio sam zaljubljen u prekrasne žene. Sve devojke u koje sam bio zaljubljen bile su divne. Kada je reč o mojoj ženi, bila je ona prava, 42 godine teško je izdržati ako se ne volite', prisetio se tada.
Lustig je tokom života odlikovan i Redom kneza Trpimira s ogrlicom i Danicom za zasluge u promovisanju međunarodnog položaja i ugleda Republike Hrvatske. Ali uprkos svim priznanjima i holivudskom blještavilu, Lustig je cenio čašicu prijateljskog razgovora u svom Zagrebu, gde je živeo poslednjih sedam godina života. Tu ga je u kafiću Čarli uvek čekao sto i nekoliko dragih lica koja su se s njim oprostila ostavivši na ‘njegovu’ stolu beli šešir kakav je često nosio nakon što je preminuo 14. decembra 2019. godine.
Od Lustiga se putem društvenih mreža od njega oprostio i glumac Rasel Krou koji je osvojio Oskara za ulogu u Gladijatoru, filmu koji je Lustig producirao. 'Upravo sam pročitao vest da je Branko Lustig preminuo. Kakav je neverovatan život imao. Od užasa Drugog svetskog rata do dva Oskara. Jednom mi je rekao: Često se ne slažeš sa mnom, ali uvek si mi prijatelj onih dana kad si mi potreban. Da. Puno ljubavi, Branko. Zauvek tvoj prijatelj', napisao je Krou.
