Da šoping može da preraste u opsednutost govori i priča Kerol Bejn (43) koja je zbog ljubavi prema lepim stvarima izgubila sve što je imala.
Kako kaže, danas gotovo da ne izlazi iz kuće kada su sniženja jer se plaši da se ne vrati staroj navici. Međutuim, dodaje da nikad nije bila srećnija u životu.
Njena priča počinje ovako:
"Imala sam dobar posao i pristojnu platu. Potičem iz dobrostojeće porodice i nikad nisam morala da brinem zbog finansijskog stanja. Kao mala uvek bi dobila ono što poželim, a kasnije kada sam počela da radim kupovala sam sebi sve što bi mi se dopalo.
"Kako su godine prolazile, tako su i moje želje postajale veće. Prvo su to bile krpice, a zatim Šanel torba, pa onda Guči cipele. Uvek bih pronalazila opravdanje i obrazloženje kada me neko pita zašto kupujem toliko stavari. Vrlo lako bih ubedila sebe, a i okolinu da mi je još jedan komad garderobe prosto neophodan."
"Nisam ni shvatala da polako ulazim u ozbiljan problem. U početku sam trošila samo onoliko novca koliko bih imala, a onda sam otišla korak dalje."
Banke su nudile razne mogućnosti, od dozvoljenog minusa do kredita, a Kerol nije mogla da im odoli. Sve te ponude izgledale su tako primamljivo, a bila je ubeđena da će lako vrtiti sve te dugove. Nakon garderobe, kupila je novi nameštaj, a zatim i kola. A onda...
"Živela sam tako nekoliko godina, a onda je došla korona i ja sam ostala bez posla. Prvih par meseci dobijala sam pomoć kao nezaposleno lice, a budući da novog posla nije bilo ni na vidiku, postala sam svesna situacije."
Kerol je u tom momentu shvatila da njeno zaduženje isnosi više od 35 hiljada dolara, a da ona nema ideju kako će naći taj novac. Bankari su počeli da je zovu, kamte su se nagomilale, a onda je morala da proda automobil kako bi vratila deo duga. Rasprodala je sve svoje skupocene torbe i garderobu. Iz luksuznog iznajmljenog stana morala je da se iseli i vrati kod roditelja i počne da živi životom kakv je za nju do tad bio nepoznanica.
NE PROPUSTITE
Ipak na kraju cele priče Kerol kaže da nikad nije bila srećnija.
"Nisam ni shvatala da šopingom pokušavam da "kupim" dobro raspoloženje i ljubav. Mislila sam da ću postati srećnija ako budem imala baš tu torbu ili baš te cipele. Međutim to se nije desilo. Naučila sam da niša ne može da nadomesti moju tugu, gomila garderobe, skup nakit i obuća to neće moći. Problemi se ne rešavaju na taj način."
"Danas nemam puno para, a ni stvari, ali sam naučila da cenim prave vrednosti u životu."
Da ovo nije usamljen slučaj govori i činjenica da psiholozi i socijalni radnici šopingmaniju svrstavaju u opsednutost koju treba lečiti.
Neki socijalni radnici smatraju da za ovakve slučajeve nema mnogo adekvatnih vidova pomoći, ali se slažu u jednom - obično prođe previše vremena dok osoba koja je "u problemu" ne potraži rešenje. Žene koje pogađa šopingmanija uglavnom imaju oko četrdeset godina, a ni muškarci više nisu redak slučaj.
Okidač za impulsivnu kupovinu, uglavnom je neraspoloženje. Nemci su čak izmislili izraz za ovo stanje, a to je "stresskauf".
