U tami kafana i čađavih mehana, prepričavane su priče iz "pouzdanih izvora" o dešavanjima na dvoru i noćnim avanturama vladara i njihovih dama. A iz paukove mreži ovih prepričavanja i spletkaranja, uvek je vešto bežala dama neobične lepote i još neobičnijeg imena - Simka Obrenović Lahovari.
Nevoljeno dete buntovne Anke
U vreme pre Simkinog rođenja, Beogradom je tutnjao pritajeni rat za prevlast između dve moćne žene - kneginje Ljubice, supruge kneza Miloša i Tomanije, supruge njegovog brata Jevrema. Pioni u igri su bili njihova deca, Mihailo i Anka, čiji će se čudni odnos tragično završiti. A Anka je bila, reklo bi se, prava Obrenovićka koja je volela avanture i spletke, posebno one koje bi usledile posle posledjeg zova noćnih čuvara. Volela je muziku i književnost, bavila se trgovinom i špekulacijama. Zato i ne čudi da je, kako je tada čaršija pričala, u svoju mrežu uplela supruga svoje pokojne sestre, bogatog bankara i brodovlasnika Janićija Germana. Iz ove skandalozne veze, 1858. godine rođena je devojčica koja je ponela ime Ankine pokojne sestre i Janićijeve supruge - Simona, ili kako su je zvali, Simka. Skandal je pratio skandal.
Za razliku od starije sestre Katarine, koja je bila Ankina ljubimica i nova učesnica u bici za kneževo srce, Simka nije bila voljeno dete. Iako je otac Janićije nudio da je prizna i da joj svoje prezime, Anka je to odbijala i zadovoljila se samo novčanom nadoknadom za njeno izdržavanje. Da li je u pitanju bio interes, uvređenost, ponos ili nešto četvrto, danas je teško saznati, ali ovaj potez trajno je obeležio Simku imenom koje će čaršija ispod glasa uvek vezivati za nju - kopile. Anka je uskoro našla praktično rešenje za ovu neplaniranu smetnju, poslavši malu Simku u strogi internat u Nemačkoj.
Povratak u raskalašeni Beograd
Slučaj je hteo da intrige njene majke pođu po zlu, pa su tako 10. juna 1868. godine u šetnji Košutnjakom smrtno ranjeni Mihailo i majka Anka, a teške povrede su zadobile sestra Katarina, tada već nezvanična kneževa verenica i baba Tomanija. Ubrzo Tomanija poziva Simku kući, nadajući se da će devojka, koja je atraktivni izgled nasledila od majke, postati savršeni zalog u nekoj od aristokratskih bračnih trampi. Srećom, Simka karakter i ponašanje nije nasledila od Obrenovića, tako da posle jednog neprijatnog pokušaja udvaranja od strane Milana Bogićevića, beži u očev spahiluk u Rumuniji. Ovaj ishitreni beg vas sigurno ne bi čudio kada biste znali da je razlog uznemirenju bio to što je Milan bio sin Tomanijinog brata Miloša, pa samim tim i bliski Simkin rođak. A bio je i 18 godina stariji. Pričalo se i da je u ljubavnom trouglu učestvovao još jedan Milan, ali ovaj put Obrenović, budući kralj Srbije i njen brat od ujaka. Još jednom, Simka se ni kriva ni dužna našla na tapetu beogradske čaršije.
Ljubav u Bukureštu
Može se reći da je tek u Bukureštu Simki život počeo da se osmehuje. Oni koji su je poznavali, zapisali su da je bila svojeglava, nezavisna i smeona. A upravo takva žena zapala je za oko rumunskom pravniku, političaru, aristokrati, reformatoru - Aleksandru Lahovariju. "Veliki Lahovari" i sedamnaestogodišnja Simka ubrzo su uplovili su bračne vode i postali najmoćniji par rumunskog dvora. Bračnu sreću upotpuniće i četvoro dece - dva sina i dve ćerke.
I dok je Lahovari zbacivao jednu i postavljao drugu dinastiju, bavio se reformisanjem krivičnog prava, putovao po Evropi kao ministar spoljnih poslova i borio se za pravni status Rumunije, Simka je vladala rumunskim društvenim životom. Bila je dvorska dama i bliska prijateljice kraljice Elizabete od Vida i učestvovala u postavljanju pravila novog mondenskog društva Bukurešta. Njen ćerka, takođe nazvana Simona-Simka, biće družbenica sledeće rumunske kraljice, Marije. Simka starija uvek je isticala svoje poreklo iz porodice Obrenović i plenila harizmom, poštenjem, inteligencijom, autoritetom. Bila je nezvanični vođa svih viđenijih žena Rumunije. Pored Rumunije, bračni par Lahovari bio je rado viđen na dvorovima Pariza, Beča i Berlina, a u novinama su ostali i zapisi o tome kako su pružali svesrdnu političku podršku i Simkinim rođacima u Srbiji, posebno kralju Milanu.
Ovu idilu bi ponekad kvarile priče o skandalima starije sestre Katarine, koja je i posle ranjavanja u Košutnjaku vodila buran život ispunjen koketiranjem, nepromišljenim brakovima i mladim ljubavnicima. Strogo vaspitana Simka, uvek je bolećivo pomagala Katarinu, a Lahovari, uvidevši ovu njenu plemenitu crtu, davao joj novac za izdržavanje sestre. Šuškalo se, doduše, i da je Aleksandar toliko bio opčinjen svojom suprugom, da je i njoj samoj praštao povremene izlete. O istinitosti ovih tračeva ne možemo da sudimo, ali govore o njenom uticaju i statusu koji je intrigirao znatiželjnike, posebno što je do njenog velikog životnog uspeha vodio put posut odbacivanjem, neprihvatanjem i ogovaranjem od samog rođenja. I tada i sada, uspeh je bio nešto što se teško praštalo jednoj ženi.
Palata "Lahovari"
Iako se više nije vraćala u Beograd, Simka je ipak ostavila trag u istoriji Beograda. Od majke je nasledila imanje sa kućom u današnjoj Knez Mihailovoj ulici, na kome je 1870. godine podignuta prva dvospratnica u ovoj ulici. Projekat Palate "Lahovari", izradio je budimpeštanski đak, arhitekta Aleksandar Bugarski, koji je pored ovog zdanja iza sebe ostavio 125 drugih beogradskih kuća.
Sama palata oslikavala je karakter kako Bugarskog, tako i same Simke. Ozbiljna, svedena i dostojanstvena fasada, bila je odjek žene koja nije bila sklona kinđurenju i paradi i koja je, pošavši iz male Srbije i novostvorene Rumunije, pronašla svoj put do salona visoke evropske aristokratije. Zanimljivo je i to da Simka nikada nije kročila u Palatu "Lahovari". Beograd i Beograđani, očigledno su ostavili previše duboke rane na njenoj duši.
Palata će u narednim decenijama biti privremena bolnica, zatim zgrada Uprave monopola i sedište Filozofskog i Filološkog fakulteta. Nadogradnjom iz 1920. godne, postaće i prva četvorospratnica u Knez-Mihailovoj ulici, a poslednja restauracija uslediće 1986. godine. Ovim projektom arhitekte Mihaila Mitrovića, u enterijer ulaznog hola ugrađena su tri portreta - Stojana Novakovića, Ljubomira Stojanovića i Đure Daničića.
Simona Simka German-Obrenović-Lahovari, umrla je 1915. godine od kolere, kojom se zarazila negujući ranjenike. Palatu za života nije htela da ustupi nikome iz porodice Obrenović. Umesto toga, ovo zdanje u Knez Mihailovoj 40, testamentom je zaveštala državi Srbiji.
