Biografija

KAKO JE ŽIVEO DIJEGO MARADONA: Od ekstremnog siromaštva, do brutalnog bogatstva! A između, čist talenat, se** i droga!

Danas se navršila godina dana od smrti slavnog Dijega Maradone

Zanimljivosti
Autor:
Foto: Profimedia

Dijego Armando Maradona je bio svetski poznat legendarni argentinski profesionalni fudbaler i fudbalski trener. Rođen je 30. oktobra 1960. godine u Lanusu u Buenos Ajresu. Preminuo je 25. novembra 2020. godine u mestu Tigre u regiji Buenos Ajres.

Sa Brazilcem Peleom je 2000 . godine proglašen za najboljeg igrača 20. veka u izboru FIFA-e (Svetska fudbalska federacija). Veoma buran život svetske zvezde obeležile su „čarolije“ na fudbalskom terenu, ali i brojne afere mimo „travnatog tepiha“. Maradona je, upravo zbog života običnog siromašnog klinca koji se vinuo do visina planetarne slave, bio tema mnogih dokumentarnih filmova, knjiga i tabloidnih članaka. Njegovo ime je zlatnim slovima upisano u istoriju svetskog fudbala.

Potiče iz jedne od najsiromašnijih katoličkih porodica kvarta Vile Fjorito u Buenos Ajresu. Rođen je kao peto od osmoro dece (pet devojčica i tri dečaka) Dalme Salvatore Franko i Dijega Maradone.

Majka, Dalma Salvatore (1930–2011), čiji je nadimak bio Dona Tota, je bila potomak italijanskih migranata koji su se, krajem 19. i početkom 20. veka, doselili u Argentinu.

Otac, Dijego Maradona Stariji (1927–2015), poznatiji kao Ćitoro, bio je poreklom paragvajski Indijanac odnosno, Gvarani (naseljavaju istočni deo Paragvaja). Oboje su odrasli u gradu Eskvina u provinciji Korijentes. S obzirom na njihovo imovinsko stanje, pripadali su „diskamisadosima“ odnosno „ljudima bez košulja“, kako se u Argentini nazivaju ljudi koji su deo ekstremno siromašnog sloja društva.

Krajem 50-ih godina prošlog veka su se preselili u Buenos Ajres zbog boljih mogućnosti za posao. Da bi mogao mnogočlanoj porodici da obezbedi minimum uslova za preživljavanje, Ćitoro je radio kao zidar, nosač, lađar, a kasnije i kao radnik u fabrici.

Dijego Armando Maradona je rođen 30. oktobra 1960. u Lanusu, a odrastao u Vila Fjoritou, severnom rubnom kvartu Buenos Ajresa. Nakon četiri ćerke, Dijego je bio prvi sin, a potom su stigla još dvojica, Hugo i Raul. Obojica su bili fudbaleri, ali ni blizu nivoa slavnog brata.

Dijego Maradona
foto: Profimedia

Armando je za treći rođendan od rođaka na poklon dobio svoju prvu fudbalsku loptu, sa kojom je stalno spavao da mu je neko ne bi ukrao. Ubrzo je postao „zaljubljen“ i predan fudbalskoj lopti i samoj igri. Prema njegovim rečima, majka bi mu ponekad oduzimala loptu kako bi ga primorala da se fokusira na školu, ali je kasnije odustala shvativši da je fudbal Armandov poziv.

Roditelji su ga podržavali u pasiji prema fudbalu i nikada nisu propuštali nijednu utakmicu svog sina. Detinjstvo je proveo po kanalima i igrajući fudbal po okolnim poljanama. S obzirom da je odrastao u kući u kojoj nije bilo struje ni vode, zarađivao je kako god je mogao otvarajući vrata na taksi vozilima, prodajući polovne stvari koje je pronalazio na deponijama.

U školu je išao s improvizovanom loptom koju je napravio od starih krpa udarajući je sve vreme tako da ni u jednom trenutnu ne padne na zemlju, čak i kada je prelazio preko železničkog mosta. Školu, koju je sporadično pohađao, napustio je u 14. godini kako bi se fokusirao na fudbal.

Direktor škole mu je dao prolazne ocene za predmete na čijim časovima nije prisustvovao.

Smatra se da je na Maradoninu karijeru najviše uticaja imao ujak Sirilo, pasionirani obožavalac fudbala i bivši golman kuba Korijentes.

Dijego Maradona
foto: Profimedia

Fransisko Korneho (Francisco Cornejo), skaut Argentinos juniorsa, zapazio je Armanda još kada je imao osam godina i kao klinac igrao u lokalnom klubu Crvena zvezda (Estrella Roja). Potom je talentovani Maradona pozvan na probu u klub Mali lukovi, juniorski tim Argentinos juniorsa“. S obzirom da je Maradona građom bio sitniji i sporiji od svojih vršnjaka, ali daleko talentovaniji, rukovodstvo kluba je smatralo da ima više od osam godina, ali da je pothranjen. Upravo zato Korneho je tražio Armandov rodni list kako bi se svi uverili u dečakove godine. Da bi ga ojačali i poboljšali njegove fizičke predispozicije, uz dozvolu roditelja, Armanda šalju Kaču Paladinu, doktoru sumnjive reputacije koji ga je podvrgao tabletama i injekcijama. U jednom od intervjua, 1995. godine sam Paladino je priznao da je Armando posle njegovog tretmana „izgledao kao najbolji trkaći konj“.

Sa 10 godina su ga slali na turnire za petnaestogodišnjake, pod lažnim imenima zato što je o njemu već počelo da se priča u fudbalskim krugovima. Nedugo nakon toga, Maradona je počeo da zabavlja publiku na poluvremenima prvoligaških utakmica izvodeći majstorije sa loptom. O Armandu su, već u njegovoj 11. godini, počeli da pišu u nacionalnim novinama kao o velikom talentu i nadi argentinskog fudbala.

U prilog tome išla je i činjenica da su sa njim „Mali lukovi“ od marta 1969. godine ostvarili 136 uzastopnih pobeda osvojivši nacionalni šampionat. Tokom tog perioda dobio je nadimak Zlatni dečko. U to vreme Maradona je upoznao dečaka Horhea Siteršpilera, čiji je deset godina stariji brat Huan Eduardo i igrač Argentinos juniorsa, preminuo zbog komplikacija uzrokovanim udarcem u prepone.

Dijego Maradona
foto: Profimedia

Njihovo prijateljstvo će kasnije odigrati bitnu ulogu u Maradoninom profesionalnom životu, pogotovo u finansijskom smislu, a Siteršpiler će postati prvi menadžer koji je Armandovo ime pretvorio u globalni biznis.

Deset dana pre svog 16. rođendana, tačnije 20. oktobra 1976. godine, Armando Maradona je debitovao kao igrač seniorske ekipe prvoligaša „Argentinos juniorsa“ protiv „Taljeresa“ iz Kordobe (Talleres de Córdoba).

Na fudbalski teren je izašao u dresu sa brojem 16 i ušao u istoriju kao najmlađi igrač argentinske prve lige (Primera division) svih vremena. Samo par trenutaka nakon ulaska „provukao“ je loptu kroz noge Huana Dominga Kabrere iz „Taljeresa“, a taj potez ga je proslavio i ušao u legendu. Sam Maradona je godinama kasnije govorio da je upravo tog trenutka „osetio da drži nebo na rukama“.

Svoj prvi prvoligaški gol je postigao samo dve sedmice nakon 16. rođendana, tačnije 14. novembra 1976, u utakmici protiv „Marpaltensea“, tima iz San Lorenca. U timu „Argentinos juniorsa“ proveo je pet godina tokom kojih je postigao 115 golova za 167 nastupa. U to vrjeme je Horhe Siteršpiler, kao Maradonin menadžer, uveliko radio na finansijskim aspektima fudbalerovog imidža koristeći sponzorstva i unosne ugovore sa svetski poznatim brendovima kao što su „Puma“, „Coca-Cola“ i drugih.

Armando je 1981. godine potpisao ugovor sa prvoligašem Boka juniors (Boca juniors) vredan četiri miliona dolara. Ponude za prelazak u druge klubove bukvalno su dolazile sa svih strana, uključujući i primamljiv poziv „River plate“, čiji čelnici su mu garantovali status najplaćenijeg igrača kluba.

Uprkos svemu, Maradona se ipak odlučio za Boka juniors, tim za koji je oduvek želeo da zaigra. Potpis na ugovor sa Boka juniorsima je stavio 20. februara 1981. godine, a samo dva dana kasnije debitovao je u dresu novog kluba protiv dobro poznatog protivnika Taljeres de Kordoba, postigavši dva gola.

Maradona je 10. aprila iste godine prvi put u svojoj karijeri zaigrao na derbiju Superklasiko (Superclásico) protiv River plate na legendarnom stadionu „Bombonjera“ (La Bombonera). Boka je slavila rezultatom 3:0, uključujući i Maradonin pogodak. Uprkos lošim odnosima Maradone i trenera Silvija Marcolinija, Boka je te godine uspela da se dokopa naslova šampiona Argentine, a to će ujedno biti jedna i jedina Armandova titula koju je osvojio u argentinskom prvenstvu.

Nakon Svetskog prvenstva 1982. godine, Maradona je u junu mesecu stavio potpis na ugovor sa španskom Barselonom za, tada rekordan, iznos od pet miliona funti. Već naredne godine, pod trenerskom palicom Cezara Luisa Menotija, Barselona je sa Maradonom osvojila španski Kup kralja, pobedivši Real Madrid, te Superkup Španije savladavši Atletik Bilbao.

Maradona je uspio da postigne ono što niko u Barseloni pre njega nije, a to je da ga za neverovatan potez na terenu poštovanje aplauzom i ovacijama nagrade navijači suparničkog tima.

Desilo se to 26. juna 1986. godine na utakmici protiv Real Madrida, čuvenom derbiju El Klasiko. Naime, Armando je tada driblingom prošao pored golmana Reala, a potom se zaustavio nadomak gola pustivši da ispred njega i lopte prokliže Madridov defanzivac koji je pokušao da ga zaustavi u napadu i postigao pogodak koji je navijače celog stadiona digao na noge.

Ovakav znak poštovanja suparničkih navijača posle njega su zaslužili još samo Ronaldinjo novembra 2005. i Andres Injesta 2015. godine. Vreme koje je proveo u Barseloni za Maradonu je bio veoma težak period kako zbog bolesti tako, i zbog povreda, ali i incidenata na terenu. Zbog loma skočnog zgloba na jednoj od utakmica, karijera mu je bila pod velikim znakom pitanja. Ipak, uspio je da prebrodi sve prepreke i već nakon tri meseca da se vrati na teren. Direkno je bio umiješan i u haotičan epilog utakmice protiv ekipe Atletik Bilbaoa u borbi za trofej Kupa Kralja 1984. godine na stadionu Santijago Bernabeu. U sezoni 1986/1987, u koju je zakoračio kao šampion planete s Argentinom, postao je i prvak Italije. Prva takva titula u istoriji Napolija. Do istog trofeja je odveo klub podno Vezuva i na leto 1990. Na vrhuncu uspešne karijere, počeo je da koristi ogroman novac na narkotike. Klub ga je kažnjavao zbog propuštenih treninga i utakmica, a na to se nadovezala priča o vanbračnom sinu, te navodne veze sa mafijom. S obzirom da je „pao“ na kokain, 15 meseci je imao zabranu igranja zbog čega se rastao sa Napolijem 1992. Tražili su ga tad i Real i Olimpik Marsej, ali je potpisao za Sevilju u kojoj je proveo godinu dana, a onda karijeru počeo da privodi kraju u argentinskom Njujelsu i Boki za koju je odigrao dve posljednje sezone. U međuvremenu je igrao i na još dva Mundijala. Maradona je 1990. godine promašio penal protiv Jugoslavije u četvrtfinalu, ali je njegova Argentina ipak prošla dalje. Ipak, u finalu joj je titulu preuzela Zapadna Nemačka, da bi 1994. burnu reprezentativnu karijeru okončao nedugo posle gola Grčkoj. Naime, otkriveno je da se dopingovao baš posle utakmice sa Nigerijom, na kojoj je asistirao kod oba pogotka, za 2:1 „Gaučosa“. Nakon fudbalske karijere radio je kao stručno TV lice, trener i selektorsku Argentine.

Poslednji meč odigrao je 1. septembra 2014. godine i to u revijalnom delu „Susreta za mir“ u Rimu.

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...