"Bili smo na Bledu i bio je nekakav prijem dole. Zora, Miša i ja bili smo deca i sa sobe na drugom spratu gledali to odozgo. I on se samo pojavio na vratima te naše sobe sa dva tanjira minjona u rukama. Popeo se peške na drugi sprat da nama donese kolače. Znao je da će nas svi zaboraviti u toj strci. Ali on nas nije zaboravio.
Drugi put je bila neka velika večera na Brionima, a ja sam bila u svojoj sobi u Beloj vili. Soba je bila pored lifta, koji je kretao iz prizemlja, pored kuhinje. I neko kuca na vrata. Ja otvorim vrata, a on u paradnoj uniformi daje meni dva tanjira jastoga i kaže: „Morao sam da uzmem oba, da se ovi ne bi dosetili.“
Kasnije, kad sam odrasla, on je znao da i ja i Jovanka volimo šampanjac. Pa nam donese šampanjac za 8. mart, sipa nama, a i on malo proba, jer ga nije voleo. I uživa što nas dve uživamo u tom šampanjcu.
DAJE PO SVOJOJ MERI
Mislim da Tito nešto i nije imao pravu predstavu o tome kako običan svet živi. Jovanka kad nam je davala - davala je samo onoliko novca koliko je neophodno. A Tito je nama uvek davao krišom. Uzme pa ti da dvadeset hiljada. A ona je uvek saznavala za to. Verovatno joj je to on rekao. I onda bi ona stupala na scenu i raspoređivala za šta će se to potrošiti. Ali, da ne bude zabune, on to nama nije davao svaki dan. To se dešavalo jedanput u pet godina. Ali, kad da - da po svojoj meri.
On je strašno voleo da obraduje ljude. Voleo je Jovanki da daje poklone. Uvek joj je kupovao poklone za Novu godinu, 8. mart, za njen rođendan. Uživao je u tome. I kad bi on negde išao na put bez nje, uvek joj je kupovao i donosio neke poklone.
On je ljubav prema Jovanki na jedan nenametljiv način pokazivao, davao do znanja. O tome se nije pričalo, oni nisu demonstrirali tu ljubav, ali se to videlo. Tito je Jovanku gledao s puno ljubavi, nežnosti, video se taj njegov zaštitnički stav. S druge strane, ona nikada nije iskazala nijednu jedinu kritiku upućenu njemu. Čak ni preda mnom. To jedino nasamo ako mu je govorila. Ja je nikada nisam čula ni da je hvalila Tita. Nije bilo potrebe da ona to radi. To su drugi nadoknađivali obilato.
NE PROPUSTITE
On je Jovanku prosto obožavao. Voleo je zaista. Bio je dosta pažljiv prema njoj. On je nju i preštimavao, jako cenio njeno mišljenje, pre svega je cenio njen zdrav razum. Cenio je Jovankine organizacione sposobnosti i nije imao potrebu da to govori. To se jednostavno videlo. Oboje su funkcionisali na taj način: posao pre svega. Voleo je da čuje šta ona misli. A, njihova okolina to nije mogla da podnese. Zato su je i kažnjavali.
NIJE PRIČAO O BIVŠIM
Tito je povremeno pričao o majci, o detinjstvu, o Rusiji i vremenu kad je živeo u Rusiji. Nikada nisam čula da je pričao o svojim bivšim ženama. U mom prisustvu Tito nikad nije pomenuo nijednu svoju bivšu ženu, ni Pelagiju, ni Hertu Has. Ni Davorjanku Paunović. Nikada ih nije pominjao, najverovatnije da Jovanku ne bi povredio. Ni Jovanka ih nije pominjala. Najverovatnije je znala da je Davorjanka sahranjena u kompleksu Belog dvora. Ali, ona se nije bavila njegovim bivšim ženama i bivšim ljubavima. To je bio deo njegove prošlosti i nju to nije interesovalo. Jovanka je bila svesna da Tito nju voli i znala je da ona njega voli.
NE PROPUSTITE
Nikad ga u životu nisam čula da je povisio glas na Jovanku. U mom prisustvu se oni nikada nisu posvađali. A toliko smo vremena zajedno proveli. U mom prisustvu on nikad nije rekao ružnu reč za nju. Mi se jesmo šalili na njen račun, nas dvoje, dok nam ona oboma ne kaže:
„E, dosta više!“
Jovanka je njemu govorila sve što misli i on je to cenio. Jer je bila jedina koja je govorila sve što misli. Drugi su vrlo rado govorili ono što bi on voleo da čuje. A Jovanka je bila iskrena i vrlo direktna. Ništa nije nagoveštavala, nego bi rekla šta ima da kaže. Pravo u centar. Što bi rekli: „Serdar Mile u sridu.“ I tačka. On ne bi nikada nikome dozvolio da kaže bilo šta protiv nje. Nikada. Nikome.
NIJE MOGAO BEZ NJE
Tito uopšte nije mogao bez nje. Nijednog jedinog trenutka. Ako bi se desilo da Jovanka dođe sa Briona u Beograd na jedan dan da nešto završi, on zove da se hitno još to isto veče vrati na Brione jer on ne može bez nje. Oni su se jednostavno voleli. Jako su se voleli. I ona bi pre umrla nego napravila nešto protiv njega. Do zadnjeg dana ga je volela. Ne do zadnjeg dana. Do svoje smrti ga je volela. Do poslednjeg daha ga je volela.
A kad je Tito negde išao na put bez nje, uvek ju je zvao. Znam kad je bio na tim brodovima, bile su neke emisije pa su Jovanki rekli da može da mu pošalje pozdrav i ona mu je slala pozdrave. Bila je tu i radio-veza.
Kad, na primer, Jovanka nije bila tu, on je govorio:
„Ostavite to za Jovanku, ona to voli.“ Kao i kad se radi o nekom jelu koje je spremljeno i koje je njemu posluženo, a ona nije tu. Bio je jako brižan prema njoj.
