TO SE ZOVE HRABROST!

OVA ŽENA JE, GOLA DO POJASA, PEŠKE PREŠLA 1.000 KILOMETARA, DA DOKAŽE JEDNU STVAR: Priča koja će vas rasplakati!

Paulet je pešačila 60 dana u želji da pomogne sebi, ali i tebi... Ovo je njena, ali i tvoja priča

Zanimljivosti
15:40h Autor:
Foto: Printscreen/youtube/Karina Magalong

Paulet Liphart žena je koja je pobedila rak dojke. Nakon što joj je dijagnostikovan agresivni oblik raka, imala je dvostruku mastektomiju. Naglašeno joj je da neće postojati mogućnost rekonstruktivne operacije, što je značilo da nikada ponovo neće imati grudi. Umesto povlačenja u sebe i stida, osećala je ponos, jer je savladala opaku bolest. Kako bi podigla svest žena širom sveta, o važnosti ranog otkrivanja raka, kao i da bi predstavila kako to zaista izgleda, krenula je na putovanje, peške, do Bele kuće.

Njeno putovanje snažni je podsetnik da ožiljci, bili oni fizički ili emocionalni, ne znače sram. Nakon nekoliko meseci hemoterapija, operacija i postoperativnog perioda, konačno se rešila ove opake bolesti. Ali to nije bilo dovoljno. Nakon što je objavila fotografiju na Fejsbuku, odlučila je da pomogne drugim ženama, da pronađu način da se suoče sa traumama i odlučila je prepešači sav put otkrivenih grudi.

Nakon što je čuo njenu priču, producent Saša Solodukinja bio je inspirisan da snimi dokumentarac, prateći je na njenom putu. Tako je nastala priča „Scar Story“ iliti Priča o ožiljku, u saradnji sa režiserkom Emili Mekenzi. Verovali su da njena priča ima snagu i potencijal da promeni svest hiljadama žena koje su se suočile sa ovom bolešću.

U poslednje vreme američko društvo postaje sve otvorenije u razgovoru o raku dojke. Međutim, svesnost se izražava na pogrešan način. Roze trake, fokus na problematiku samo u mesecima svesnosti, oktobru, nije dovoljan. Stiče se utisak aktuelnosti teme, koja treba biti konstantno aktuelna. Ono što se želelo postići ovim dokumentarcom jeste predstavljanje realne slike o tome kako rak izgleda, bez umotavanja u rozi celofan.

Priča o raku dojke puna je boli, patnje, ružna je i za nju je potrebna hrabrost,

ističe Liphart, koja je upravo tako htela predstaviti priču ovim dokumentarcem.

Današnje društvo uverava žene da su atraktivne upravo zbog određenih delova tela pa se gubitak istih može odraziti i na njihovo samopouzdanje. Upravo se to desilo i Liphart, jer je nakon dvostruke mastektomije shvatila da nikada više neće imati grudi. Pre operacije, pretraživala je fotografije drugih žena koje su imale isto iskustvo kao ona, međutim, nije nalazila ništa osim medicinskih prikaza postoperativnih zahvata. Shvatila je da ne može da pronađe sebe ni u jednoj od njih, a samim tim nije mogla zamisliti kako će da izgleda kasnije.

Odlučila je povećati vidljivost žena time što će prikazati realno stanje i naglasiti koliko je važno da se ne stide svog tela. Predstavljanjem realnih slika može se delovati preventivno i pomoći ženama da na vreme otkriju rak. Veoma je važno promeniti svest ljudi o ženama kao seksualnim objektima, koji gube na svom izgledu i značaju ako nemaju grudi. U njenoj porodici nekoliko osoba je umrlo od ove bolesti, ali se nikada o tome nije pričalo. Zašto društvo stvara tabue od bolesti? O tome se treba pričati, javno govoriti i ne sramiti se pokazati svoje telo.

Tokom njenog putovanja, režiseri su odlučili da naprave kolekciju “Scar stories”, dodavajući priče i drugih ljudi koji su proživljavali ista ili slična iskustva. Razgovorom i međusobnim povezivanjem žene se mogu povezati, osećati se manje izolovano i graditi samopouzdanje.

Dokumentarac je, između ostalog, imao za cilj i skretanje pažnje nadležnih organa na zdravstveno osiguranje, kao i na štetne materije koje svakodnevno prouzrokuju rak. Ono što je alarmantno jeste određivanje načina lečenja u skladu sa klasom i rasom. Belci se češće tretiraju kao kategorija kojoj treba brža pomoć od, recimo, crnkinje kao što je Liphart. Da, istina je. Osim toga, troškovi lečenja su previsoki za nekoga sa slabijim finansijskim stanjem.

Udruženja žena zbog toga prikupljaju novac, kako bi pomogle osobama kao što je Liphart koje nemaju sredstva da sebi same obezbede lečenje. Njena porodica uložila je sve kako bi pomogla, ali su nakon njene operacije ostali bez novca, što je dodatno otežalo period oporavka. Razloga za pokret je bilo i previše. Osim što je pobedila rak, ona je pobedila samu sebe. Rekla je: “Ja to mogu!”, i 30. aprila, nakon godinu dana treninga, krenula na svoj dugi put.

Neustrašiva, istrajna i snažna, kako fizički, tako i psihički. Izjavila je kako je niko više ne može povrediti, jer je već prošla najgore. Svako od nas ima neki ožiljak, ako ne fizički, onda psihički. Ali, ne treba da ih se stidimo, već da ih ponosno nosimo. Svaki od njih je dokaz jedne pobede.

Konstantno se bojimo šta će drugi ljudi reći, pomisliti. Hoće li nas osuditi?”, ističe Liphart. Upravo to je ono što je ona htela da promeni, da naglasi ženama širom sveta da su jednako žene i bez grudi, jer se njihova ženstvenost ne krije u organima, već u psihi. Jačanje samopouzdanja je neophodno, kako bi se period nakon operacije uspešno savladao.

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...