Pre njega, vrata na kućama nisu se zaključavala, autostoperi su se bez straha puštali u automobile, a svaki stranac je bio samo dobroćudni prolaznik sa kojim je lepo popričati.
Zato i nije bilo neobično što je Nensi Bomon dopustila svojoj deci - Džejn, Arni i Grantu da sami odu na plažu nedaleko od kuće gde su živeli u Adelejdu u Južnoj Australiji u januaru 1966. godine. Najstarija Džejn imala je 9 godina i majka je procenila da je dovoljno stara da brine o Arni koja je imala 7 i Grantu koji je imao 4 godine. Bila je to nimalo neuobičajno za decu tokom 60-ih godina. Šta bi moglo da pođe po zlu?
Bilo je jutro, 25. januar 1966. i bio je državni praznik. Kako je bilo pretoplo da pešače, deca su ušla u autobus koji ih je za oko 5 minuta dovezao do plaže.
Trojka je iskočila iz autobusa i - zauvek nestala bez traga!
Nestala deca
Nensi je očekivala da se deca vrate oko podneva. Kada nisu stigla ni autobusom koji je prošao u 2 sata, zabrinula se i kada je sa posla došao njen muž Džim koji je radio kao taksista, odmah mu je rekla da se odveze do plaže da ih potraži.
Nakon što se Džim vratio bez vesti o deci, on i Nensi su krenuli da obilaze kuće prijatelja i tragaju za mališanima po ulicama na potezu između njihove kuće i plaže, ali ništa nije vredelo. Oko 5.30 popodne obavestili su policiju.
Inspektori su brzo organizovali potragu, ali izgledalo je kao da su Džejn, Arna i Grant nestali sa lica zemlje. Ustanovljeno je da su deca tog dana do plaže ukupno nosila čak 17 predmeta uključujući odeću, peškire, torbe, ali nikada nije pronađen nijedan od njih!
Stranci
Na dan nestanka, nekoliko svedoka na plaži je videlo troje dece sa visokim muškarcem plave kose i ispijenog lica, starog između 30 i 40 godina. Činilo se da deca opušteno pričaju sa čovekom, izgledalo je da uživaju na plaži, pa su svi pretpostavili da se od ranije poznaju. Nije bilo znakova da su tu protiv svoje volje.
Jedna žena je rekla policiji da je, oko podneva, dok je sedela na klupi na plaži videla troje dece kako istrčava iz okeana, tušira se na obližnjim tuševima da spere slanu vodu i onda odlazi po svoje peškire. Odmah pored njih ležao je sredovečni čovek i deca su uskoro počela da se igraju sa njim. Kada je ona ustala i otišla sa klupe, tvrdila je, grupa je i dalje bila na plaži.
Momak i devojka koji su ležali na peškirima nedaleko, potvrdili su priču žene sa klupe, ali su dodali i da su oni videli kada je čovek obukao decu i kada su svo četvoro otišli u pravcu autobusa. Taj detalj su zamaptili jer su pomislili kako najstarija devojčica izgleda dovoljno odraslo da može i sama da se obuče i da je neobično što to čini neko drugi. U svakom slučaju, ništa nije ukazivalo na to da deca ne poznaju čoveka ili da ne odlaze dobrovoljno sa njim.
Problem sa ovim svedočenjima je taj što niko od svedoka nije sa sigurnošću mogao da tvrdi da su deca koju su videli zapravo deca Bomon. Reč je mogla biti o bilo koje dve devojčice i dečaku sličnih godina koji su tog dana bili na plaži.
Nensi i Džim svoju decu su opisali kao stidljivu. Da razgovaraju sa nepoznatom osobom, a kamoli da se igraju, izgledalo im je nezamislivo! Policija je spekulisala da su deca čoveka možda upoznala prilikom prethodnih odlazaka na plažu i da su tako stekla poverenje u njega.
Ovo je počelo da izgleda naročito verovatno nakon što se Nensi setila da joj je, nedugo pre nemilog događaja, Arna u šali rekla kako Džejn “ima dečka na plaži”. U tom trenutku majka je mislila da je reč o drugu sa kojim se igraju i nije obraćala pažnju na to sve do posle nestanka.
Ipak, roditelji su tvrdili da su decu učili da ne razgovaraju sa nepoznatima i da, čak i da to jesu učinila, nema šanse da bi dopustila da ih taj stranac oblači.
Potraga koja je digla Australiju na noge
Kako nisu pronašli nijedan trag koji bi otkrio šta se dogodilo sa decom, policija je pozvala javnost ponudivši nagradu onome ko javi informaciju koja bi dovela do pronalaska mališana. I, uskoro su im telefonske linije bile usijena.
Bomanove su videli u pekari kako kupuju pitu… Troje dece viđeno je kako na uglu nedaleko od lokalnog marketa stoji i razgovara sa tri odrasle osobe… Drugi su se kleli da su deca jela sladoled nedaleko od plaže… Treći su ih spazili kako pešače pored puta u pravcu kuće…
Slučaj je ubrzo izišao van granica Australije. U novembru iste godine holandski parapsiholog Žerar Kroaset tvrdio je da može da pomogne i doputovao je u Australiju kako bi bio bliže događaju. Ispostavilo se da nije od pomoći jer je menjao priču iz dana u dan.
Policija je zbog njega istražila kanalizacione cevi jer su se, prema Kroasetovim tvrdnjama, tu nalazila tela poginule dece. Nije pronađeno ništa.
Nakon toga Kroaset je tvrdio da “vidi” ostatke dece skrivene ispod novosazidane zgrade nedaleko od kuće Bomanovih. U vreme nestanke tu se nalazilo gradilište i on je verovao da su tela devojčica i dečaka skrivena ispod betonske ploče.
Vlasnici zgrade, naravno, nisu bili radi da ruše zgradu kako bi proverili navode parapsihologa, ali su popustili pod pritiskom javnosti koja je sakupila 40 hiljada dolara samo da se zgrada demolira. Nisu pronađena ni tela, ni nikakvi tragovi da su deca ikada bila tu, a Holanđanin je posramljen otišao nazad u domovinu.
Pisma i prevare
Potpuni stranci slali su pisma Bomonovima u kojima su pisali da znaju gde su njihova deca. Oko dve godine po nestanku primili su pismo od čoveka koji se predstavio kao “staratelj” koji je tvrdio da su deca kod njega, da ih je čuvao i da je sada spreman da im ih vrati.
Nensi, Džim i policija otišli su na zakazano mesto, ali se niko nije pojavio.
Nakon ovoga stiglo je još jedno pismo, koje je navodno napisala Džejn u kome kaže da je “staratelj” želeo da ih vrati ali da je, kada je video “odvratne detektive” zaključio da su Bomanovi izdali njegovo poverenje i odustao.
Pisma od njega više nisu stizala. Godine 1992. kada je tehnologija dovoljno uznapredovala, otkriven je identitet čoveka koji ih je pisao. Reč je bila o 41-godišnjem muškarcu koji je u vreme nestanka bio tinejdžer i sve je smislio kao šalu. Zbog protoka vremena, naknadno nije osuđen zbog ovog dela.
Sadržaj jednog drugog pisama preneo je Alan Vitiker u knjizi "Potraga za decom Bomonovih".
– Vaša deca su živa. O njima se dobro brina jedna starija gospođa koja dosta loše govori engleski – pisalo je u anonimnoj dojavi.
Ipak, na kraju, nijedno od pisama nije donelo bilo kakve konkretne tragove ili informacije.
Nestanak koji je promenio Australiju
Australijska policija nikad nije prestala da traži decu Boman. Nekoliko serijskih ubica iz te države bilo je osumnjičeno za njihovu otmicu, ali nikada nisu uspeli da ih povežu sa slučajem.
Usprkos decenijama koje su prošle, policija u Adelejdu kaže da otprilike na svaka četiri dana dobiju poziv sa navodnim informacijama o troje nestale dece. 2018. raspisana je nagrada od milion australijskih dolara za svakoga ko donese informacije koje bi dovele do rešavanja ovog starog slučaja.
Uvek se brzo ispostavi da je reč o lažnoj uzbuni.
U godinama koje su usledile Džim i Nensi su se razveli pod pritiskom tuge. Nijedno više nije imalo dece. Iako stručnjaci veruju da su Džejn, Arna i Grant odavno mrtvi, oboje su ostali da žive u istom gradu, u nadi da će im se deca jednoga dana vratiti.
Nensi je umrla u septembru 2019. kada su joj bile 92 godine. Džim je još uvek živ.
NE PROPUSTITE
(Stil.kurir.rs/Istorijskizabavnik)
