VOLEO JE DO POSLEDNJEG DANA

Čekaj me i ja ću sigurno doći: Stihovi najlepše ljubavne pesme kriju tužnu priču za koju malo ko zna!

Najlepša ljubavna pesma ikada napisana krije tužnu ljubavnu priču pesnika

 

Zanimljivosti 06.11.2020. - 11:34h Autor: Stil/Istorijskizabavnik
Foto: Wikimedia

Konstantin Simonov jedan je od najuticajnih sovjetski pisaca svih vremena. Dobitnik je Staljinove nagrade za književnost 6 puta, Lenjinove nagrade, ordena Belog lava, a proglašen je i herojem Sovjetskog Saveza. Ipak, širom sveta najupamćeniji će ostati po svojim stihovima: “Čekaj me i ja ću sigurno doći”.

 

A pesnikova priča zbog koje je napisao pesmu koja je ganula milione bila je veoma lična i tragična.

 

Ljubav u rovu Drugog svetskog rata

 

U životu Konstantina Simonova postojala je samo jedna žena – slavna sovjetska glumica Valentina Serova u koju je bio očajnički zaljubljen. Valentina je u to vreme bila udata, a onda se 1939., dogodila velika nesreća u kojoj je njen suprug general Anatoli poginuo.

 

Priča se da se Valentina nakon njegove smrti upuštala u mnogobrojne afere, ali

da nikog nije uspela da zavoli sve dok nije upoznala Konstantina, 1940. godine.

 

I taman kada se činilo da će njihova ljubav procvetati, pisac je mobilisan i postao je ratni dopisnik direktno sa fronta i daleko od svoje drage. Ovo iskustvo će ga obeležiti za ceo život jer će svedočiti nekim od najkrvavijih bitaka u istoriji čovečanstva – bici kod Odese, odbrani Staljingrada, boju za Berlin…

 

Upravo u jednom od tih rovova 1941, siguran da se kući neće vratiti, Konstantin Simonov je napisao svoju najlepšu ljubavnu pesmu – “Čekaj me”. U mislima mu je bila samo Valentina, a njegova oda trebalo je da postane poruka njoj kada njega više ne bude.

Čekaj me

 

Čekaj me, i ja ću sigurno doći

samo me čekaj dugo.

Čekaj me i kada žute kiše

noći ispune tugom.

Čekaj i kada vrućine zapeku,

i kada mećava briše,

čekaj i kada druge niko

ne bude čekao više.

Čekaj i kada pisma prestanu

stizati izdaleka,

čekaj i kada čekanje dojadi

svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.

Ne slušaj kad ti kažu

kako je vrijeme da zaboraviši da te nade lažu.

Nek povjeruju i sin i mati

da više ne postojim,

neka se tako umore čekati

i svi drugovi moji,

i gorko vino za moju dušu

nek piju kod ognjišta.

Čekaj. I nemoj sesti s njima,

i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,

sve smrti me ubiti neće.

Nek kaže ko me čekao nije:

Taj je imao sreće!

Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti

niti će znati drugi

da si me spasila ti jedina

čekanjem svojim dugim.

Nas dvoje samo znaćemo kako

preživeh vatru kletu — naprosto, ti si čekati znala

kao niko na svetu.

 

Stihovi su proveli u džepu Konstantinovog kaputa pune 2 godine, a dogodilo se čudo – Simonov se živ, zdrav i ovenčan slavom vratio kući 1943. pravo u zagrljaj svoje voljene.

 

Priča slavnog pisca i najpoznatije sovjetske glumice tog doba obišla je svet, a pesma o njihovoj ljubavi koja je nadjačala smrt prevedena je na čak 35 jezika. Međutim, ova priča nema srećan kraj. 

 

Kraj velike ljubavi 

 

Ironično, nakon svih nedaća koje su prošli, Konstantin i Valentina u braku nisu imali sreće. Stalno su bili pod budnim okom javnosti, a počele su i da kruže glasine da je Valentina bila neverna Konstantinu. Govorilo se da je Valentina, dok joj je suprug bio na ratištu i pisao najlepše stihove, varala Simonova i to sa generalom Rokosovskim.

 

Danas se zna da je afera bila izmišljena. Valentina jeste radila kao dobrovoljna medicinska sestra u bolnici u kojoj se Rokosovski oporavljao od rana sa ratišta i da, jesu se sreli nekoliko puta, ali to je bilo sve. General je u to vreme već imao ljubavnicu, doktorku u toj bolnici sa kojom je 1945. dobio i ćerku, a Valentinu više nikada nije ni video.

 

Ipak, brak nije preživeo tračeve. Konstantin Simonov je napustio suprugu 1957. a njen život je krenuo silaznom putanjom. Karijera joj je potpuno zamrla i postala je alkoholičarka. Jedna od najlepših žena Sovjetske Rusije umrla je sama i zaboravljena 1975. u Moskvi u 58. godini života.

 

Ni Konstantin nakon Valentine nije pronašao sreću. Posvetio se karijeri i jedina porodica postale su mu knjige i stihovi. Umro je 1979. godine pokušavajući da, i pored protivljenja vojske, stvori arhiv sećanja onih koji su se borili u Drugom svetskom ratu.

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs