"Najdivniji osećaj"
Godine 1994. ortopedski hirurg Toni Sikorija pozvao je svoju majku sa telefonske govornice tokom jednog putovanja. Spustio je slušalicu, ali on je još uvek držao telefon u ruci kad je sevnuo neki plavi blic. Nije shvatio da ga je udarila munja. Osećao je kako mu se telo vraća unazad - a onda, zbunjujuće, napred.
Sikorija se okrenuo i video svoje telo kako leži na zemlji. "Mrtav sam", pomislio je. Nema tuge. Nema ekstaze. Samo činjenica. Nakon što je video ženu kako ga reanimira, krenuo je dalje, kao da lebdi uz neke stepenice i gleda lica svoje dece. "Onda sam bio okružen plavičasto-belom svetlošću i ogromnim osećajem blagostanja i mira", rekao je za jedan američki časopis. "Najviše i najniže tačke u mom životu jurcale su oko mene. Imao sam percepciju ubrzanja, sastavljanja ... Bilo je brzine i pravca. Onda, kao što sam sebi govorio, "ovo je najslavniji osećaj koji sam ikada imao - bam!" Vratio sam se.
"Samo ljubav. Neizmerna ljubav"
Nakon četvorogodišnje borbe sa rakom limfnih žlezda, Anita je pala u komu 2006. godine. Lekari su bili sigurni da je to kraj - ne shvatajući da je u njenom stanju blizu smrti još uvek bila svesna. U početku se osećala kao da lebdi iznad njenog tela sa "perifernim vidom od 360 stepeni" u bolničkoj sobi. Nije mogla da vidi svog pokojnog oca, ali je osećala njegovo prisustvo i imao je poruku za nju.
"Rekao je da sam otišla koliko sam mogla, a ako odem dalje, neću moći da se vratim", rekla je ona. "Ali osećala sam da ne želim da se vratim jer je to bilo tako lepo." Bilo je neverovatno, jer je po prvi put sav bol nestao. Sva ta nelagodnost je nestala. Sav strah je nestao. Osećala sam se tako neverovatno. I osećala sam se kao da sam obavijena ovim osećajem pravedne ljubavi. Bezuslovne ljubavi. "Oko 30 sati nakon što je pala u komu, Anita se vratila u svesno stanje. Dva dana kasnije, njeni organi su počeli da vraćaju normalnu funkciju i tumori su počeli da se smanjuju. Više nema rak i javni je govornik i autor knjiga kao što je "Šta ako je ovo raj?".
"Bilo je veoma svetlo"
Anabeli Bem su dijagnostikovali dva hronična, smrtonosna poremećaja u probavnom sistemu u dobi od četiri godine. Sa osam godina, bila je spremna odustati dok se nije dogodilo nešto neobjašnjivo. Sedela je na grani stabla 30 stopa u vazduhu i grana je onda pukla; pala je u podnožje drveta, gde je bila zarobljena šest sati. Kaže da je umrla i otišla na nebo: "Bilo je stvarno baš svetlo, a ja sam sedela na Isusovom krilu i on mi je rekao da će sve biti u redu i da će me vatrogasci spasiti."
"Pitala sam ga da li mogu da ostanem i on je rekao: "Ne, imam planove koje moraš da ispuniš na Zemlji, ne na nebu". Kada se probudila, njena bolest je polako prolazila. Njena majka je napisala knjigu Čuda s neba, koja je kasnije i ekranizovana.
"Osetio sam da mi duša napušta telo"
Kada je Ernest Hemingvej služio američkom Crvenom krstu u Italiji tokom Prvog svetskog rata, bio je teško povređen minobacačkom bombom. "Osetio sam svoju dušu ili nešto što mi odlazi iz tela, kao da biste iz džepa izvukli svilenu maramicu", rekao je prijatelju. "Letelo je unaokolo, a onda se vratilo i ponovo ušlo, a ja više nisam bio mrtav."
"Osetila sam neizmernu sreću i mir"
Pre dvadesetak godina, ortopedski hirurg Meri Nil se skoro udavila dok je kajakarila u Čileu, a njeno srce se zaustavilo na više od pola sata. "Ubrzo nakon što sam napustila svoje telo, dočekala me je grupa bića koja su istovremeno bila poznata i nepoznata. Ovo može zvučati čudno, ali u njihovom društvu nisam osetila ništa osim mira i sreće", rekla je ona. "Kada sam bila odvojena od svog tela, istovremeno sam bila svesna onoga što se dešavalo na nebu i onoga što se odvijalo na obali reke gde sam se zamalo utopila. Razmišljala sam o svom suprugu i deci, roditeljima i braći i sestrama, a ne o svom poslu ili drugim zemaljskim brigama."
