Bog Vid je staroslovenski bog rata i plodnosti, a legendu o njegovom poreklu zapisao je Justin Popović. Priča da je za carevanja Dioklecijanova, kad oblasni upravitelj Valerijan gonjaše Hrišćane, u Siciliji živeo dvanaestogodišnji dečak po imenu Vit, sin visokorodnog i bogatog građanina Gilasa. Gilas beše neznabožac, a njegov sin blaženi Vit u detinjstvu svom prosvećen s neba čudesnom blagodaću Svetoga Duha, poznade jedinog istinitog Boga koji je stvorio nebo i zemlju.
Knez Valerijan, ljut što dečak ne htede prinositi žrtvu njihovim bogovima Zevsu, Herkulu, Junoni, Minervi i Apolonu, naredi da se dečak izbije gvozdenim štapovima, ali se njegova ruka i ruka mučitelja osuši. Bojeći se za život sina, Gilas na sve načine pokušavaše da ga odvrati od Hristove vere, ali od anđeoske svetlosti oslepe.
Spasla ga molitva
Bežeći pred očevim gnevom, iako mu uz Božju pomoć isceli oči, sa svojim učiteljem Modestom i dadiljom Kriskentijom, Vit se ukrca u lađu koja ih odvede do italijanske pokrajine Lukanije, mesta Alektorije, i nastaniše se kraj reke Silar. Dioklecijan ga pozva u Rim da izleči njegovog sina od demona i ludila, ali – kad to ovaj i uradi – naredi da Vita i Modesta bace u okove i umore glađu i žeđu. Oni se pomoću molitve okova oslobodiše.
Naredi da se Vit stavi u kazan u kome je ključalo rastopljeno olovo, sumpor i smola, ali “anđeo gospodnji oduze silu ognju i rashladi žar i vrelinu kazana”, a Vit reče: „Dioklecijane, blagodarim tebi i tvojim slugama što mi načiniste udobno kupatilo; samo nedostaje sapuna”. Zatim Vit pobedi i strašnog lava, a Dioklecijan njega, Modesta i Kriskentiju obesi o drvo za mučenje. I odatle ih Bog spase i uze sebi kao svete mučenike, dana 15. (28) juna.
Ovaj dan, čuven u Srba po kosovskoj bici, i to pod imenom Vidovdan, od davnina je bio posvećen proroku Amosu. Amos, rođen u selu Tekuju blizu Vitlejema, “prost poreklom i životom”, beše čuvar svinja jerusalimskih bogataša. Ali on postade Božji prorok koji je odvraćao narod od klanjanja zlatnim junicama u Vetilju. Živeo je u osmom veku pre nove ere.
Hrišćanska crkva na zapadu uz proroka Amosa za 15. (28) jun vezuje i ime svetog Vita. Njegovo ime ulazi u srpske bogoslužbene knjige mnogo kasnije, preko katoličkih i ruskih izvora, ali, kako piše Miodrag Popović u knjizi “Vidovdan i časni krst”, ni tada Vit ne postaje srpski svetac, niti mu se u crkvi drži služba.
„U srpskoj patrijarhalno-herojskoj sredini među ratnicima, koji se nikada do kraja nisu odrekli kućnih bogova zaštitnika, kao “borac protiv glupih idola”, kako stoji u “Žitijima svetih”, Vit nikako nije mogao biti popularan.”
Gde su mu mošti?
Mošti svetog mučenika Vita, koji je stradao 15. juna oko 303. rodine, neko vreme nalazile su se u Parizu, a zatim su prenete u Korvej, u Vestfaliju. Sada se nalaze u Pragu.
Pretpostavlja se da Vidovdan, za koji Vuk Stefanović Karadžić u “Srpskom rječniku” iz 1818. (i to je jedan od prvih zapisa o njemu) kaže: “Vidov dan, va dne, m. 15 ti junija, kad su Srblji izgubili ka Kosovu”, potiče, ipak, još iz staroslovenskog mnogoboštva.
Nemački sveštenik Helmold, zapisao je u svojoj hronici, u 12. veku, da se vrhovni bog severozapadnih Slovena zove Svetovid. “Toj im bijaše”, pisao je izučavalac paganske mitologije Hrvata i Srba Nadko Nodilo 1885. godine, “sveti jaki Vid. Naziv mu je od Vid: viditi, znati.”
Kosovski seljaci su govorili da na Vidovdan, u gluvo doba noći, sve vode na Kosovu poteku crvene kao krv.
Bog Vid je bog svetlosti i obilja, ali i rata, a postojao je i Vidov hram, kako je zapisao Helmond, na ostrvu Rigen, u kome su na dan boga Vida, koji pada na kraju žetve, “iz svih slovenskih krajeva prinošene žrtve”. Ovo božanstvo, čiji kip su hrišćani srušili i spalili ne bi li uništili paganski kult, spominje u isto vreme, u 12. veku, i katolički sveštenik i sekretar danskog kralja Saks Gramatikus, nazivajući ga Svantovitus.
U “Srpskom mitološkom rečniku” piše da su se “uoči Vidovdana palile ispred kuća vatre od slame i suhog granja; preskakali su ih mladići i devojke… i govorili: U ime Boga i svetog Vida”. Paljenje vatre je, verovatno, simbolika vezana za kult sunca, dok preskakanje vatre podseća na drevne ratničke igre. Spajanje junaštva i svetlosti smatra se svojstvenim staroj srpskoj veri.
Kako su pre na Vidovdan proricali sudbinu?
Veselin Čajkanović u svom “Rečniku srpskih narodnih verovanja o biljkama” piše da je biljka vid, vidac, vidovka, vidova trava, vidovčica… možda dobila ime po starinskom istoimenom božanstvu. Izvesno je da se u narodu smatra kao biljka za gatanje.
“Žene ga uoči Vidovdana beru i meću pod jastuk, i šta te večeri sanjaju, to će im se desiti. Devojke ga te večeri, zajedno sa prvim i poslednjim zalogajem hleba i malo soli, meću pod jastuk i zaklinju: Vide, Vide! Tako ti soli i hleba, zemlje i neba, kaži mi ko će mi biti suđen! Neka mi izađe na san!”
Vid, ili kako ovu biljku još u narodu zovu vidača, smatra se kao “siguran lek od očiju", i zbog toga su se na Vidovdan tom vodom naši stari umivali.
“Istoga dana u zoru, devojke u nekim krajevima posećuju izvore na kojima se umivaju pošto prethodno ubace biljku vidovčicu u vodu. Kad se sunce pojavi, okrenuti istoku, verenici se na taj dan krste i govore: Vide, Vidovdane, što očima video, to rukama stvorio.”
Šta se obavezno iznosi iz kuće na Vidovdan?
Kako objašnjava etnolog Snežana Ašanin, Vidovdan je dan kada se "sve vidi". Veruje se da tog dana ništa ne može ostati skriveno - istina izlazi na videlo, tajne se otkrivaju, a ljubav može da zakuca na vrata.
U prošlosti se verovalo da je ovo idealan dan za susrete momaka i devojaka - trenutak kada se rađa ljubav. Zato se u mnogim krajevima i danas organizuju susreti i vašari pred Vidovdan, jer kako narod kaže - "koga tada vidiš, njega ti je sudbina poslala".
Jedan od najpoznatijih običaja vezan za Vidovdan jeste iznošenje odeće na sunce. Nekada su žene iznosile ćilime, vunene stvari i devojačku spremu ispred kuće - ne samo da ih sunce pročisti, već i da se pokaže vrednoća doma. Momci, zajedno sa roditeljima, obilazili su domove ne bi li "bacili oko" na buduću snajku.
Sunce na ovaj dan, verovalo se, ima posebnu moć - "ubitačnu" za sve što je štetno. Zato je ovaj običaj imao i praktičnu i magijsku ulogu - sunce tada doseže zenit, dani su najduži, a njegovo zračenje najsnažnije.
