Srbi su vekovima verovali da od 16. pa do 24. novembra nastupaju Vučiji dani. Ovaj period posebno je nepogodan za one koji ne idu u crkvu i ne poštuju svetog Mratu.
U selima zapadne Srbije u ove dane se klalo crno pile ili mlad crni petao. Klalo se ćuteći, u ranu zoru, na kućnom pragu. Prethodno se piletu ili pevcu zaveže crnim koncem kljun da ne pišti, da ne bude nikakvog glasa. Odsečena pileća glava vezivala se crvenim koncem o verige, pa se sa njom bajalo u vreme dolaska vukova.
Narodna priča govori o čoveku koji je sekao drva u šumi, kad ga presretoše vukovi, predvođeni najvećim, hromim vukom, koji upita seljaka da li slavi svetog Mratu. Seljak se uplaši i slaga da slavi. Vukovi se na to pokupiše i nestadoše. Čovek zaboravi na drva, otrča pravo kod popa i javi mu da uzima Mratu za prislavu. Od te godine vuci nisu zalazili više u njegov tor.
U vreme Mratinaca ništa se ne daje iz kuće. Sanduci se zaklope i ne diraju, ne prede se vuna, ništa se ne pere. Krojači i obućari planduju i ne prihvataju se alata, a žene ne rade ručne radove. Mlađariji se daju pileće koske i upredena vunicu sa svinjskom dlakom da to bace na vučje puteve i vučja mesta.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
