Po rečima oca Predraga Popovića ne postoji obavezujući uslov za pričešće osim krštenja. No ako u Svetom pismu ne piše jasan uslov osim krštenja, to ne znači da svako može da se pričešćuje kako hoće.
Pričešćivati se je način života. Oni koji idu u crkvu svake nedelje i na svaki praznik su crkveni ljudi, čiji je način života podvižnički. Postimo kad god se posti, trudimo se da smo dobri i kad nije post. Molimo se i van hrama kad nismo na liturgiji, gledamo da se kad pogrešimo i shvatimo da smo pogrešili ispovedimo i pokajemo, što je opet proces.
Trudimo se da opraštamo jedni drugima i da širimo reč Hristovu. Ovo važi za svakog člana crkve Hristove, od deteta do patrijarha. Nije ni svako na istom nivou, pa ne možemo osuđivati nekog što ide u crkvu i pričešćuje se, a grešan je. Svi smo grešni, neko manje, neko više. Bitno je da se trudimo.
Crkveni život nalaže svakom hrišćaninu pravoslavnom da posti sva četiri posta cela, i svaku sredu i petak osim trapavih sedmica, i da intenzitet telesnog i duhovnog podviga dogovori sa svojim nadležnim sveštenikom koji je njegov, tj. duhovnik celog doma. I da svake nedelje obavezno dolazi na liturgiju i pričešti se! Dakle, svako ko živi tako, član je crkve Hristove i dostojan je pričešća, jer ga Gospod udostojava tela i krvi svoje.
Pričešćivati se je način života. Oni koji idu u crkvu svake nedelje i na svaki praznik su crkveni ljudi, čiji je način života podvižnički. Postimo kad god se posti, trudimo se da smo dobri i kad nije post. Molimo se i van hrama kad nismo na liturgiji, gledamo da se kad pogrešimo i shvatimo da smo pogrešili ispovedimo i pokajemo, što je opet proces. Trudimo se da opraštamo jedni drugima i da širimo reč Hristovu.
Ovo važi za svakog člana crkve Hristove, od deteta do Patrijarha. Nije ni svako na istom nivou, pa ne možemo osuđivati nekog što ide u crkvu i pričešćuje se, a grešan je. Svi smo grešni, neko manje, neko više. Bitno je da se trudimo.
Crkveni život nalaže svakom hrišćaninu pravoslavnom da posti sva četiri posta cela, i svaku sredu i petak osim trapavih sedmica, i da intenzitet telesnog i duhovnog podviga dogovori sa svojim nadležnim sveštenikom koji je njegov, tj. duhovnik celog doma. I da svake nedelje obavezno dolazi na liturgiju i pričešti se! Dakle, svako ko živi tako, član je crkve Hristove i dostojan je pričešća, jer ga Gospod udostojava tela i krvi svoje.
Problem je dvojak što su ljudi zbunjeni:
Imate vernike koji ne poste cele godine već povremeno, te se za takve uvode “strožija pravila”, jer nisu redovni. Zato i idu na ispovest da ispovede zašto nisu redovni i da postanu redovniji, i “obavezan” post na vodi u trajanju od šest dana. Dakle, nisi cele godine tu, i sad ćeš bar malim delom to nadomestiti. No, ovo nije ispravno.
Nijedan sveti otac apostolskog vremena ne bi takve uopšte primao u Crkvu i zajednicu, jer je to nipodaštavanje. Da, dobro ste čuli. Nije nipodaštavanje kad postiš 230 dana u godini i ideš svake nedelje u crkvu, već to kad dođeš dva puta u godini, ispostiš telom šest dana, ispovediš se, i onda je sve u redu. A mi smo budale onda što smo redovni u telesnom i u duhovnom podvigu…
Laž je i obmana đavolska da je pričešćivanje svake nedelje greh i mlako hrišćanstvo. Mi treba da smo spremni na susret sa Hristom svaki dan, a ne dvaput u godini.
Upravo tu dolazimo do drugog problema, a to su “strogi” duhovnici, koji zahtevaju post od šest dana na vodi i ispovest i pričešće samo par puta u godini. To što oni uče, jeres je hrišćanska. Nepotkrepljena Hristovim i apostolskim učenjem. Glumatanje strogoće, a u stvari učenje i sudelovanje u nemaru, izgovorima i podilaženju slaboumnih i lenjih. Takav pogled nas uči da čovek kad isposti šest dana na vodi i ispovedi se, da je dostojan pričešća.
To je ritualni i magijski pristup veri, najblaže rečeno farisejski, koji nema potkrepe ni u jednoj reči Gospoda ni apostola, i to dovodi do zbunjenosti ljudi i podele stada Hristovog. Ti “učenici” takvih duhovnika neprestano napadaju druge sveštenike i vernike ne bi li opravdali to gledište. Poznaćete ih po mržnji njihovoj, pljuvanjima i napadima.
A da ne budu samo moje reči, to ću vam dokazati, a ti “strogi” duhovnici neka me demantuju.
Svaki sveštenik, i vladika, i Patrijarh, od početka do kraja dana pravoslavnih na zemlji posti kad se posti i mrsi kad se mrsi (izuzev onih koji su uz blagoslov svog duhovnika uzeli na sebe veći podvig posta) i svake nedelje pričešćuju sebe prvo. Dakle, ako je subota mrsna (van posta), svaki sveštenik i vladika će tu subotu mrsiti. Neki neće jesti meso ako su u manastirima, ali će jesti sir i jaja, i u nedelju će se na liturgiji pričešćiti.
Nikad nije bila liturgija da sveštenik, vladika, Patrijarh ili đakon je služio liturgiju, a da se nije pričestio. I ovo je defakto činjenica! Dakle, po kom osnovu on od naroda traži da posti šest dana na vodi i da se ispovedi?
Imate manastire gde se liturgija služi svaki dan – da li sveštenici tu poste non-stop na vodi i ispovedaju se svaki dan?! Gluposti.
Ko god je imalo bio u manastiru zna da se oni ponašaju po tipiku posta i mrsa, pričešćuju se svake nedelje, a ispovest je obavezna par puta u godini: najmanje jednom u postu i povremena kad neko oseti potrebu za tim.
Dakle, post od šest dana na vodi i obavezna ispovest važi samo za ove “padobrance” koji dođu u crkvu par puta u godini. A svima ostalima je post, ispovest, podvig i svakonedeljna liturgija način života.
Zato je nama cilj da naša cela nacija, a posle i svet, postanu crkveni, uvek moralni, uvek u postu i molitvi, uvek u podvigu, sa svim svojim gresima i pitanjima – ali u zajednici i na Tajnoj večeri svake nedelje kad slavimo “nedeljni mali” Vaskrs.
Složićete se da je to mnogo teže i napornije nego li dva puta u godini “spremiti se za pričešće” – kako u stvari đavo uči ljude, a tako je nemoguće biti spreman za Hrista.
Šta je onda teže? Šta je strožije?
Zato vi koji niste u postu svakog i celog posta, i sredom i petkom tokom cele godine, odlascima u crkvu jedino ste obavezni da pred sveštenikom na ispovesti date odgovor zašto to niste! Gde ste i šta radite kad se ne “spremate za pričešće”? I kako radite na tome da postanete ažurniji u ispunjavanju date zakletve na krštenju da ćete biti sjedinjeni sa Hristom?
Mi sveštenici smo liturgijsko sveštenstvo, a narod je carsko sveštenstvo. Vera nam je način života, a ne stavka na godišnjoj “to do” listi koju čekiramo kad istu obavimo, pa ajd sad nazad na proslave, petkom na splavove i pijanke do zore, dok ne dođe vreme za maramu i “pripremu za pričešće”, kako to narod žargonski zove. I ko je tu licemeran?
Ko ima uši da čuje neka čuje. - Napisao je otac Predrag Popović
NE PROPUSTITE
Stil/Otacpredrag.com
Bonus video:
