"Izlazi napolje! I reci hvala što te nismo uspavali," vrata automobila se zatvaraju, auto odjuri u daljinu.
Pas je ostao sam na autoputu. U sumrak je izgledao ogromno, sa širokim leđima i kostima koje su štrčale, ali bilo je to samo malo štene azijskog ovčara.
Pokušao je da stigne automobil, trčao je bez daha, ali nije imao toliko snage. Vremenom je usporio korak i polako se vukao uz autoput.
Gde da odem? Gde je kuća? Porodica?
Na putu nije bilo žive duše, samo automobili koji su jurili zaslepljujući ga farovima....
Bilo je mračno i hladno. Kratak zimski dan bližio se kraju. Pas je stajao sam na putu, zavijao, lajao... Plakao je, kao što sva mala deca plaču kada ostanu sama - na celom svetu nije bilo nikoga ko ga voli ili ga očekuje. Svet mu se srušio... Pre samo nekoliko dana živeo je u toplom stanu, okružen ljubavlju... Seća se kako je imao sreće što je dobio ljubaznog vlasnika, a majčin glas mu je odzvanjao u glavi: "Bog nas je poslao na Zemlju da čuvamo život i mir čoveka, da ga volimo nesebično i budemo mu odani. Kažu da Bog na ljude gleda očima pasa..." Njegova mama je bila meka, topla i puna ljubavi. Šteta što ne možemo zauvek ostati bebe, tako bi nas mama uvek štitila. Kada se njegov budući vlasnik pojavio na pragu, štene je odmah znalo - došli su po njega.
Veselo mašući repom, pojurio je ka njemu.
"Pa, zdravo kuco mala! Tako si divan, sanjao sam o tebi!"
Odveo ga je svojoj kući, redovno hranio, šetao, mazio i igrao se sa njim. Kada bi vlasnik otišao na posao, kuče je svoju njušku zabadalo u njegove papuče, osećajući miris vlasnika nije se osećalo usamljeno.... Meseci su brzo prolazili. Kuče je raslo. Vlasnik ga je ponosno šetao i govorio mu kako će ići na izložbe da svima pokažu koliko je on lep pas...
NE PROPUSTITE
Ali jednog dana sve se promenilo. Kuče je osetilo da se tog dana vlasnik više neće vratiti. Uveče su došli neki rođaci koje je štene videlo samo jednom. Hodali su po stanu, premetali stvari. Govorili su: "Moramo se rešiti kučeta!"
Na silu su ga izvukli iz kuće i odvukli u kola. I evo ga sada sam na pustom putu..
Umor je uzeo svoj danak - štene je leglo pored puta puštajući da mu snežne pahulje padaju po krznu. Uskoro je meki sneg stvorio pokrivač po njemu, a kuče je sanjalo da je opet kod kuće, pokriveno, sigurno... Zaspao je odmah. U san mu je došao vlasnik, vikao je na njega: "Ustani! Ne smeš da spavaš! Umrećeš tako! Smrznućeš se! Ustani i kreni!"
Usamljen i gladan, pas je dva dana hodao bez sna dok nije, iscrpljen pao pored nečije kapije. Probudio se u nepoznatoj štali. Tešak, kratak lanac mu je bio oko vrata... Znači, sada je protiv svoje volje postao čuvar seoske kuće... Ljudi koji su pronašli štene pored kapije želeli su da imaju opasnog psa čuvara. Da bi bio agresivan, izgladnjivali su ga i tukli... Sanjao je da ga grle i miluju, a oni su ga tukli besomučno... Međutim, on nije mogao da se pretvori u divlju zver, jer je znao: u svetu postoji ljubav i prijateljstvo između čoveka i psa.
Ubrzo su ga se novi vlasnici oslobodili kao "neupotreljivog" - dali su ga jednoj trgovini. Pas je sada imao zadatak da "čuva" prodavnicu kako noću niko ne bi došao da je opljačka. Dan - noć stajao je zavezan na kratkom lancu po suncu, kiši, jakom vetru i snegu. Koliko je smao noći prespavao u mokrim lokvama, smrznut i gladan.
Ogrlica mu je bila stara i skoro raspadnuta, ali niko se nije setio da mu kupi novu. Uzeli su lanac i zavezali ga u čvor oko njegovog vrata. Često su zaboravljali da ga nahrane, pogotovo vikendom kada trgovina nije radila. Zbog toga je morao da gladuje nekoliko dana. Leti je posuda sa vodom više bila prazna nego puna. Trpeo je veliku žeđ.
Ali pas je bio spreman da sve oprosti i istrpi samo da je jednom neko spustio svoju ruku na njega da ga pomiluje. Znao je da ljudi nisu kalkulator koji hoda, duša zatvorena za ljubav.
Bio je zatvorenik sa lancem oko vrata. Deset koraka u jednom pravcu, deset koraka u drugom pravcu... Dani su se vukli u beskraj... Lanac je prerastao vrat, urezao se u meko meso, zbog čega je pas imao hrapav lavež. Jedno lepo i veselo kuče pretvorilo se u sporog i ravnodušnog psa.
Verovatno bi umro, ugušivši se u zategnutom lancu, da se jednog dana nije u trgovini pojavio novi radnik.
"Dobar dečko!", rekao je blago."U selu sam imao nemačkog ovčara, on mi je bio najbolji prijatelj. Evo ti sendvič, uzmi, previše si mršav."
Tog dana pas je opet dobio volju za život. Radnik nije radio svaki dan. Prolazilo je i po nekoliko dana dok bi se pojavio i ti dani su bili sivi i tužni za usamljenog psa.
Jednog popodneva, neko je došao blizu prodavnice. Pas je instiktivno osetio opasnost. Dok je većina ljudi bila ravnodušna prema njemu, ovaj čovek ga se plašio i mrzeo ga. Došao je i doneo neke kobasice. Jednoj radnici je rekao: "Dajte to psu".
Pas je samo njuškao kobasice, ali ih nije jeo.
"Nije gladan, evo neće da jede kobasice. Uzmite i nosite ih," rekla je čoveku.
Taj užasni čovek je uzeo kobasite i zlobno rekao: "Svejedno će umreti, pre ili kasnije, da li je bitno?!"
Žena je prvi put pogledala psa u oči. Nešto u njoj se prelomilo, pokušala je da ga oslobodi tesnog lanca ali nije uspela. Otišla je u radnju, uzela klešta i njima prekinula lanac.
"Ovaj hoće tvoju smrt. Ne znam zašto bi neko to hteo. Kome smeta božji stvor? Reći ću da si mrtav, sahranjen, molim te samo idi, beži što dalje..."
Pas je sve razumeo. Krenuo je polako da se udaljava od trgovine. Nije mogao brzo da trči jer godinama nije valjano pustio korak. Našao se na slobodi. Opet je hodao pored puta, kao nekad kad je bio kuče.
Usamljeniji nikad nije bio. Hranio se ostacima hrane bačenim u smeće, pored puta i pored kafića. Sklanjao se od ljudi i automobila.
Meseci su prolazili, a on je samo hodao okolo. Jednog dana je čuo škripu guma i crni džip se zaustavio blizu njega. Nije stigao ni da reaguje, a nebom se prolomio pucanj. Džip je uz jak gas otišao dalje. Pas je ostao ranjen da leži pored puta.
Lizao je svoju raskrvarenu nogu pitajući se zašto? Zašto bi neko ranio običnog, napuštenog psa? Šta je to u ljudima da ih tera da budu toliko svirepi?
Danima je ležao u jarku, nemoćan da korača. Noga ga je bolela i krvarila. Odjednom je osetio da mu neko prilazi! Opasnost! Čovek je pokušao nožem da prikolje psa. Pas je u poslednjem refleksu uspeo zube da zarije u ruku koja je držala nož...
"Opasan pas! Pomagajte! Verovatno je besan, evo pokušao je da me ujede," vikao je čovek, krijući nož iza leđa...
Čuo je sirene, neko je zvao policiju....
Ako Bog zaista ljude gleda očima psa - zašto ovaj svet još postoji?
Odjenom je na glavi osetio nečiju ruku: "Polako dečko, polako! Izgleda da si gadno povređen! Vodim te kod veterinara, izdrži samo još malo molim te!" rekao je nežan ženski glas.
Umotala ga je u toplo ćebe i stavila u kola. Nakon toliko godina osetio je toplinu i ljubav. Zaspao je snom bez snova. Više ništa nije moglo da ga probudi....
(Stil.kurir.rs)
