Pre 65 godina snimljen je "Psiho", film tada već čuvenog reditelja Alfreda Hičkoka. Iako se danas smatra jednim od njegovih najboljih ostvarenja, a po mišljenju mnogih i njegovim najpoznatijim i najuticajnijim filmom koji je označio prekretnicu u horor žanru, Hičkok je jedva uspeo da ga realizuje. Iza sebe je imao dva ne naročito uspešna filma, a u međuvremenu su ga počeli zanimati horori jer su postajali sve popularniji.
Međutim, scenario koji je doneo zgrozio je producentsku kuću. Zgađeni ponuđenim, u studiju Paramaunt dali su mu veoma mali budžet. Nisu odobravali izvorni scenaristički materijal niti su verovali da će film imati uspeha u bioskopima. Zbog toga su većinu prihoda sa bioskopskih blagajni prepustili Hičkoku, misleći da će "Psiho" biti potpuni promašaj.
Reditelj je, s druge strane, toliko želeo da snimi film da se odrekao svoje uobičajene honorare od 250.000 dolara i u zamenu dobio 60 odsto bruto zarade filma. To se ispostavilo kao katastrofalna procena moćnog studija, ali i sjajan potez za Hičkoka, koji se tim filmom silno obogatio. "Psiho" je snimljen za svega 800.000 dolara, a Hičkokova lična zarada premašila je 15 miliona dolara. Preračunato u današnju vrednost, to iznosi oko 156 miliona dolara. Ali zašto je Paramaunt toliko pogrešio?
Najviše im je smetao scenario koji ih je, blago rečeno, zaprepastio. Takve priče do tada još nisu bile ekranizovane. Smatrali su ga previše brutalnim jer je glavni lik bio inspirisan stvarnim serijskim ubicom Edom Ginom. Dodatno, slučaj je još uvek bio svež, pošto je "Kasapin iz Plejnfilda", kako su Gina brzo nazvali mediji, uhapšen 1957. godine. Slučaj je bio toliko jeziv da je delimično inspirisao Roberta Bloha za roman "Psiho" iz 1959. godine, po kojem je Hičkok i snimio film.
Film prati uznemirujuću priču Normana Bejtsa (Entoni Perkins), problematičnog vlasnika motela koji ima mračan odnos sa svojom pokojnom majkom. U tom motelu odsedne i privlačna Marion Krejn (Dženet Li). Sličnosti između filmskog čudovišta i stvarnog ubicе ogledaju se u bolesnom odnosu sa dominantnom, preminulom majkom. Ali to nije jedina sličnost — obojica su živela u izolaciji, imali zaključane sobe s oltarima posvećenim majci i oblačili se u žensku odeću.
Norman Bejts nije bio jedini filmski lik inspirisan Ginom. Njegova poremećena i monstruozna ličnost poslužila je kao inspiracija i za druge filmove, poput "Teksaškog masakra motornom testerom" (1974) i "Kad jaganjci utihnu" (1991). Njegov život biće tema i treće sezone Netfliksove serije "Čudovišta" koja izlazi ove godine, gde će ga glumiti Čarli Hanam. O Ginu su napisane brojne knjige koje pokušavaju da proniknu u njegov mračni um, od kojih je najpoznatija "Devijant: Šokantna istinita priča o Edu Ginu", autora Herolda Šektera.
Ed Gin je počeo kao pljačkaš grobova, sakupljajući tela za svoje jezive eksperimente i fantazije, da bi kasnije prešao na ubistva radi "svežijih" tela — ubio je Meri Hogan i Bernis Vorden. To su zapravo jedine dve potvrđene žrtve, ali je na njegovom imanju pronađeno delova tela 15 različitih žena. Sumnja se da je ubio još najmanje sedam žena.
Sve je otkriveno 1957. kada je policija otišla na Ginovu farmu u Plejnfildu u Viskonsinu da istraži nestanak jedne meštanke, ne sluteći da će pronaći neke od najgroznijih zločina ikada počinjenih. Prema Blohovoj knjizi, koreni Ginove izopačenosti leže u njegovom detinjstvu, koje nije bilo ni blizu normalnog. Otac Džordž bio je težak alkoholičar, dok je majka Avgusta bila stroga, zahtevna i religiozni fanatik. Imao je i starijeg brata Henrija koji je poginuo pod čudnim okolnostima u požaru, a tek kada je Ed razotkriven kao ubica, pojavila se sumnja da je možda i njega ubio.
Avgusta je vodila malu trgovinu, a zatim kupila osamljenu farmu da bi sprečila uticaj "spoljnog sveta" na sinove. Dečaci su napuštali farmu samo radi škole. Majka im nije dozvoljavala da stiču prijatelje i kažnjavala ih kada bi to pokušali. Osim škole, smeli su da rade samo poljoprivredne poslove i slušaju majčine religiozne tirade.
Posebno ih je učila o grehu i zlu intimnih odnosa i žena. Kada je Ed imao 34 godine, 1940. godine, otac mu je umro od alkoholizma, a četiri godine kasnije i brat. Ostao je da živi s majkom, čije se zdravlje pogoršavalo, sve do njene smrti 1945. godine. Žena koju je kasnije nazivao "najvećom ljubavlju svog života" umrla je, a on je tada zaključao sve sobe u kući osim jedne i kuhinje. Provodio je sate opsednut intimnim fantazijama, čitajući o ženskoj anatomiji.
Oduševljavali su ga eksperimenti nacista u logorima, a mentalne slike intimnih odnosa i komadanja tela dovodile su ga do ekstaze. Sprijateljio se sa Gusem, još jednim samotnjakom, kojem se poverio u vezi svojih "eksperimenata", i zajedno su počeli da pljačkaju grobove — među njima i onaj Ginove majke.
Tokom deset godina, eksperimenti sa leševima postajali su sve strašniji i bizarniji, uključujući nekrofiliju (što je poricao) i kanibalizam. Ed bi vraćao leševe u grobove, osim delova koje je zadržavao kao trofeje. Njegova opsesija bila je usredsređena na neodoljivu želju da se pretvori u ženu, ali prema drugim sumnjama, želeo je konkretno da se "pretvori u svoju majku".
Pravio je predmete od ženske kože koje je mogao da navuče na sebe, poput ženskih maski i grudi. Čak je napravio i kombinezon od kože, piše portal "Thoughtco".
Takođe se navodi da mu je pljačka grobova bila jedini "izvor" tela sve dok nije odlučio da mu za usavršavanje promene pola trebaju svežija tela.
Dana 8. decembra 1954. Ed je ubio vlasnicu krčme Meri Hogan. Policija nije mogla da reši njen nestanak. Gus nije bio umešan u ubistvo jer je prethodno bio hospitalizovan u psihijatrijskoj ustanovi. Tri godine kasnije, Ed je ubio Bernis Vorden tako što ju je upucao. Istraga o njenom nestanku počela je kada se njen sin Frenk, zamenik šerifa, kasno tog popodneva vratio iz lova i otkrio da mu je majka nestala, a da je u prodavnici bilo krvi po podu. Iako Ed nije imao kriminalni dosije, šerif okruga Vošara, Art Šlej, smatrao je da je vreme da poseti tog čudnog samotnjaka.
Policija je, prema navodima, pronašla Eda blizu njegove kuće, a zatim su otišli do njegove seoske kuće u nadi da će pronaći Bernis. Počeli su od šupe. Radeći u mraku, šerif Art Šlej upalio je baterijsku lampu i pronašao Bernisino golo telo kako visi obrnuto, izvađenih utroba i odsečene glave. U Edovoj kući pronašli su dokaze strašnije nego što je iko mogao da zamisli. Svuda su bili delovi tela, a srce majke Vordenove bilo je u tiganju na šporetu. Ed je do kraja života bio smešten u državnoj psihijatrijskoj bolnici u Vopunu. Otkriveno je da je ubijao starije žene zbog pomešanih osećanja ljubavi i mržnje prema majci. Umro je od raka u 78. godini, u zatvorenoj bolničkoj ustanovi.
Javnost je bila zapanjena ovim stravičnim i bolesnim zločinima. Kada je Bloh napisao roman "Psiho", Hičkok je anonimno otkupio prava za samo 9.000 dolara. Zatim je otkupio što više primeraka romana kako bi kraj ostao tajna. Bio je opsednut idejom da priča ne procure. Kada su glumci i filmska ekipa prvog dana počeli snimanje, morali su da podignu desnu ruku i zakunu se da neće otkriti ni reč o filmu. Ipak, Hičkok im nije verovao, pa im je završni deo scenarija krio sve dok nije došao red da se snimi, navodi se na sajtu "IMDb."
Film je snimao u crno-beloj tehnici, iako je u Holivudu u to vreme boja već bila standard. Jedan od razloga bio je što je smatrao da bi film u boji bio previše krvav. Ali glavni razlog bio je ograničen budžet – želeo je da snimi film što jeftinije. Da bi uštedeo, angažovao je televizijsku ekipu umesto skuplje filmske, ali je pametno koristio inovativne filmske tehnike, naročito za kultnu scenu pod tušem, i posvetio veliku pažnju dizajnu zvuka. Sve to činilo je s ciljem da se izazove teror bez eksplicitnog nasilja. I uspeo je.
Ali nije pazio samo na to. Svako bioskopsko prikazivanje filma bilo je propraćeno kartonskom figurom Alfreda Hičkoka postavljenom u foajeu, kako pokazuje na svoj ručni sat s porukom: "Upravnik ovog bioskopa dobio je uputstva, uz rizik sopstvenog života, da ne pušta u salu nijednu osobu nakon početka filma. Svaki pokušaj ulaska na sporedna vrata, protivpožarne stepenice ili ventilacione otvore biće sprečen silom. Cela svrha ove vanredne politike, naravno, jeste da vam pomogne da još više uživate u filmu "Psiho". Alfred Hičkok.“
Nakon što je film prikazan, kako navodi "IMDb", Hičkok je primio ljutito pismo od oca devojčice koja se odbijala okupati nakon što je pogledala film "Demoni" (1955), a sada je odbijala da se tušira nakon gledanja "Psiha". Hičkok je odgovorio porukom: "Pošaljite je na hemijsko čišćenje." Dženet Li je, nakon što je odgledala film, do kraja života izbegavala tuširanje – kupala se isključivo. Ipak, film joj je doneo i druge neprijatnosti – počela je da prima preteća pisma u kojima su detaljno opisivane scene koje bi navodno želeli da prirede Marion Krejn (njenom filmskom liku). Jedno pismo bilo je toliko groteskno da ga je prosledila FBI-ju. Počinioci su pronađeni, a FBI joj je poručio da ih odmah obavesti ako ikada više primi takvo pismo.
Hičkok je 1962. zamenio prava na film i svoju televizijsku seriju za ogroman paket akcija MCA-a, američkog medijskog konglomerata u čijem vlasništvu je bio i Paramaunt, čime je postao njegov treći najveći akcionar.
