Kritičar britanskog Telegrafa Robi Kolin sastavio je svoju listu filmova koji nas uvek rasplaču i među deset cmizdravaca našli su se, očekivano, crtani filmovi Dambo i Bambi i beskrajno tužni Sinema Paradizo Đuzepea Tornatorea.
Listu filmova koji ga uvek rasplaču Kolin je počeo sa japanskim filmom Grave of the Fireflies (Groblje svitaca) o dvoje siročića koji se bore da prežive posle savezničkog bombardovanja. To je duboko emotivan film, oslobođen sentimentalnosti zbog čega je još snažniji, rekao je on.
Sledi I Ti Stivena Spilberga. To nije toliko dečji film koliko film o detinjstvu. Spilberg film puni tugom, konfuzijom i čudom a mađuplanetarno prijateljstvo u srcu filma obraća se detetu u svakome od nas, navodi Kolin.
Diznijev Bambi je, navodi Telegraf, priča o krugu života i samo osoba sa srcem od kamena neće zaplakati uz ovaj film.
U Umbertu D. starac i njegov pas krstare posleratnijm Rimom. Film Vitorija de Sike gorku borbu života prikazuje kao himnu ljudskog dostojanstva.
Divan život Franka Kapre koji herojstvo pronalazi u običnoj ljudskoj pristojnosti savršen je božićni film, dok "Ulica" Federika Felinija o grubijanu i njegovoj naivnoj i nevinoj pomoćnici predstavlja možda jedan od najdirljivijih filmova neorealizma.
Diznijev Dambo je nešto drugačiji pogled na priču o ružnom pačetu, a deo sa uspavankom je, kaže kritičar, "ubica".
Udaljeno selo postaje prozor u svet u Sinema Paradizu Đuzepea Tornatorea, proslavi romantičnosti filma.
Dokumentaristički Etre et Avoir Nikolasa Filibera prati nežne, svakodnevne ritmove seoske osnovne škole u ruralnoj Francuskoj, dok je Piksarov Gore (Up) suptilna priča koja nas podseća da je svaki život dobro proživljen avantura. Nežna melanholija uvodnih deset minuta i prodorna slatkoća finala dovode nas do suza čistog zadovoljstva, piše Robi Kolin.
