Istiniti događaj koji se zbio usred Drugog svetskog rata svedoči o tome kakva kazna može da sledi za uvredu svetitelja.
Stara crkva na sarajevskoj Baščaršiji posvećena je Svetim Arhangelima Mihailu i Gavrilu. Poznata je po svojoj izuzetnoj i jedinstvenoj arhitekturi. U samom objektu nalazi se ikonostas izuzetne umetničke vrednosti, dok se u riznici crkve čuvaju stare i vredne relikvije, poznate širom umetničkog i hrišćanskog sveta.
Svete mošti koje se takođe čuvaju u ovoj crkvi oduvek su izazivale poštovanje ne samo pravoslavnog, već i katoličkog i muslimanskog življa u Sarajevu, pa se nije tako retko dešavalo da njima na poklonjenje idu pobožni ljudi bilo koje veroispovesti.
Stara crkva u Sarajevu poznata je i po neverovatnim događajima koje su mošti iz nje čudotvorile od pamtiveka. Osim moštiju Svetog velikomučenika Trifuna, Svetog Pantelejmona, Svetog Jakova Persijanca i Svete Makrine, inače sestre Svetog Vasilija Velikog, kao relikvija od izuzetne važnosti čuva se desna ruka Svete velikomučenice i ravnoapostolne Tekle, koja je bila učenica Svetog apostola Pavla, a koju je iz Svete zemlje doneo prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava.
Moć ruke Svete Tekle
Priča koja sledi, a reč je o čudu koje su proizvele mošti Svete Tekle, potvrđuje onu bojazan koju svi treba da osete ukoliko i samo pomisle da rečima ili delom uvrede nekog svetitelja.
Negde tokom 1942. godine, u ratno vreme, veliki strah nadvio se nad čitavim prostorom Balkana, i to ne samo od strane neprijatelja, već i od domaćih kolaboracionista. Niko nije bio siguran da će živ dočekati sutrašnji dan.
Jednog dana, oko devet sati pre podne, upade u Staru crkvu na Baščaršiji jedan mržnjom zaslepljeni ustaša. Uz nepresušne psovke na Srbe i njihove pravoslavne svetinje, tutnjao je crkvenom portom i grmeo o tome kako sve Srbe treba poubijati, a svetinje im sve uništiti. Utrča tako on u crkvu i onako nakostrešen i drzak, pogleda na koje svetinje da udari, i odluči da iz crkve iznese ruku Svete Tekle, ali nije daleko stigao. Odmaknu se oko tri metra od vrata prema izlaznoj kapiji i samo što je koraknuo dalje, pade kao pokošen. Mrtav. Brže-bolje ga odnesoše, a očevicima, jer takvo je vreme bilo, zapretiše da nikome ne smeju ništa reći, a ako li se samo pročuje da su pričali, ostaće bez glave na ramenima.
Zatečeni verni narod uljudno je vratio svetu ruku na svoje mesto, ono isto gde je stajala više od trista godina. Niko se od tada više nije usudio da takvo nedelo ponovi, a priča se po Sarajevu brzo pročula. Šuškalo se i govorkalo, šaputalo sa velikim strahom i oprezom, u strogom poverenju i samo pouzdanim osobama, ali se za ovaj događaj saznalo među Sarajlijama.
Ova istinita priča još jedan je u nizu dokaza da niko protiv Gospoda Isusa Hrista i njegovih Svetitelja ne može ustati, jer je već unapred izgubio svaki rat.
