Diana Budisavljević: Heroina koja je spasla 10.000 srpske dece iz ustaških logora. Ovaj podvig srpski narod joj nikada neće zaboraviti

Više od sedamdeset godina Evropa i svet nisu znali da je jedna žena spasla preko 10.000 dece iz logora smrti tokom Drugog svetskog rata. Tek 2003. objavljeni su prvi napisi o Diani Budisavljević, Zagrepčanki, poreklom Austrijanki, koja je bila udata za Srbina, a koja je ličnim angažmanom, hrabrošću i humanošću otrgla od sigurne smrti najmlađe logoraše ustaške marionetske Nezavisne Države Hrvatske.

Rođena je u Inzbruku 1891. kao Diana Obekser, gde je završila osnovnu i srednju školu. Majka joj je bila Amerikanka, a otac bogati trgovac. Odrasla je u izobilju, govorila tečno engleski, slušala Vagnera, a hobi joj je bio lov.

Imala je 25 godina kada se udala za lekara Julija Budisavljevića, koji je u Inzbruku završio studije medicine i radio kao asistent na tamošnjoj hirurškoj klinici. Nakon dve godine života u Inzbruku preselili su se u Zagreb kada je tamo osnovan Medicinski fakultet. Julije je tamo imenovan za profesora hirurgije.

Bračni par je decenijama pripadao hrvatskoj eliti i veoma lepo su živeli tokom Velikog rata i kasnije, u Kraljevini Jugoslaviji. Doktor Julije bio je i po ocu i po majci u srodstvu s Nikolom Teslom, čija je baka Sofija Mandić devojački poticala od Budisavljevićevih. Na sličan način rođaka mu je bila i Jovanka Broz, supruga Josipa Broza Tita.

Za dečji logor u Loborgradu Diana je saznala slučajno, u jesen 1941, od svoje krojačice. Prema romansiranoj biografiji Vilhelma Kuesa "Dianina lista", žene su ćaskale uz čaj i kolače kada je krojačica, inače Jevrejka, ispričala Diani da jevrejska opština skuplja pomoć za veliki koncentracioni logor u Endehaziji, u kome se, osim Jevrejki, nalaze i pravoslavne žene sa svojom decom. Diana je pokušala da nekim gospođama iz srpskih krugova predloži akciju slanja pomoći, ali nije naišla na odziv. Tako je sa svojom jetrvom Mirom Kunišić prvo počela da daje novčane priloge, a onda i sakuplja ćebad, toplu odeću, čizme i sve drugo što bi logorašicama i njihovoj deci moglo da bude od pomoći. Već u decembru, nakon dugih pregovora i s naznakom da ne priča šta je tamo videla, otišla je u Loborgrad i saznala da nikakva pomoć nije stigla onima kojima je bila namenjena.
I tada Diana Budisavljević kreće u veliku akciju...

POMAGALA SVIM SREDSTVIMA

Svi užasi i strahote činjene nad decom srpskog porekla koje je videla prikazani su u dokumentarnom filmu "Dianina deca", snimljenom 2018. u produkciji RTS. Preživeli mališani, danas stari ljudi, pred kamerama su govorili o surovosti ustaša čak i prema novorođenoj deci.

Dianini najverniji saradnici bili su inženjeri Marko Vidaković i Đuro Vukosavljević, koji su organizovali prikupljanje pomoći u hrani, odeći, lekovima i novcu. Slali su ih u Loborgrad i Gornju Rijeku. Logoraša je bilo sve više i sa zagrebačke železničke stanice transportovali su ih na prisilni rad u Nemačku. Prilikom jedne od takvih akcija Diana je saznala da se u logoru Stara Gradiška nalazi veliki broj nezbrinute dece čije su majke odvedene u nemačke logore. Pošto je bila Austrijanka i ugledna žena, uspela je da od nemačkih vlasti dobije dozvolu da decu izvede iz logora i smesti ih u Zagreb.

Obučena u uniformu sestara Crvenog krsta, Diana je dovela decu iz logora u Staroj Gradiški, Mlakoj i Jablancu i smestila ih prvo u zagrebački dečji dom na Josipovcu, a zatim ih poslala i u Jastrebarsko i Sisak. Svakodnevno je odlazila u dečji dom i nadgledala postupanje prema najmlađima.

Nakon ustaških dejstava na Kozari 1942, u hrvatske logore dovedeno je hiljade dece iz tih krajeva, često bez majki. Diana je shvatila da dečji domovi nisu dovoljni, pa je dobila i dozvolu da decu smesti u hraniteljske porodice. Akciju je podržao Karitas Zagrebačke nadbiskupije, tako da su hiljade mališana završile mahom u seoskim domaćinstvima. Tokom 1943. uspela je da od Međunarodnog crvenog krsta u Ženevi dobije velike količine mleka namenjenog deci u Zagrebu.

MALIŠANE SU NASILNO ODVAJALI OD MAJKI

Ovo su neki od odlomaka iz Dijaninog dnevnika o odvođenju dece u Staru Gradišku, 13. jula 1942:
"Neka deca već pre su bila predviđena za transport u Gornju Rijeku, ali su zbog bolesti morala da ostanu.

Postavljana su na noge - ono koje ne bi moglo da ustane, nije smelo na put. Umrla su delimično tamo, a neka su od nas preuzeta kasnije, kao i toliko tih malih mučenika, kao nepoznata, bezimena deca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, svoj dom, svoju odeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu.

Hitler je trebao radnike, dovedite žene, oduzmite im decu, pustite ih da propadnu... Kakva neizmjerna tuga, kakva bol... Majke su se od dece jedva rastajale. Očajne su im govorile: 'Biće ti lepo, nemoj se bojati, uskoro ću doći po tebe', ne znajući da li će ih ikada više videti. A posle upisa u listu, poslednji poljubac, poslednji zagrljaj, često samo na brzinu, jer su ih bezdušne ustaše nasilno razdvajale od dece."

NIJE MORALA DA POMAŽE, ALI JE HTELA

Diana nije bila svesna opasnosti, niti je znala kuda će je sve to odvesti, samo je mislila da je njena dužnost da pomogne ako je u prilici. A bila je... Krajem rata i sa oslobođenjem, uprkos herojskom činu otpora protiv fašizma, nije postala heroina, već su je izbrisali iz istorije. Umesto da joj se dozvoli da dovrši ogroman posao koji je započela na spajanju majki i dece, njoj je zabranjen dalji rad zato što je Austrijanka, pripadnica pobeđenog naroda... Nije bila nikakva pretnja za sistem, ali nije bila podobna, a za posledicu su mnoga deca ostala bez identiteta.

ODUZIMANJE DEČJIH SUDBINA

Međutim, osim svakodnevne brige i sakupljanja pomoći, Diana Budisavljević je na osnovu transportnih lista napravila kartoteku podataka za oko 12.000 dece. Pisala ih je na nemačkom i srpskom. Svakom od njih je zabeležila ime, poreklo, imena roditelja i fotografije. Uspostavila je opsežnu prepisku s roditeljima koji su se nalazili na prisilnom radu u Nemačkoj i tražili podatke o svojoj deci. Želja joj je bila da ih nakon rata ponovo spoji s njihovim mališanma.
Nažalost, maja 1945. nova komunistička vlast oduzela joj je kartoteku pisanu na srpskom u kojoj je bilo 25 fioka s karticama, pet beležnica za traženje nepoznate dece, registar dece sa oznakama i pet svezaka fotografija. Tako su joj bili onemogućeni pokušaji identifikacije male dece koja su u kartotekama bila vođena kao bezimena. Diana i njena saradnica Ivana Džakula zabeležile su svaku utrošenu kunu za četiri godine rada, kao i detaljni plan o pronalaženju srodnika malih logoraša. Nakon oduzimanja svih ovih dokumenata s dokazima znala je da će mnoge majke uzalud tražiti svoju decu...

Diana Budisavljević nije bila po volji komunističkih vlasti, što zbog svog germanskog porekla, što zbog građanskih stavova, u koje se komunizam nije uklapao. Bila je i ostala odana Katoličkoj crkvi. Vratila se u Inzbruk 1972. i tamo umrla šest godina kasnije. Njena unuka Silvija Sabo pronašla je dnevnike na nemačkom, prevela ih i to je bio početak naših saznanja o njenoj herojskoj ulozi.

Godine 2012. Dijana je posthumno odlikovana Ordenom Miloša Obilića, a sledeće godine patrijarh Irinej posthumno joj je dodelio Orden carice Milice. Danas ulice u Beogradu, Kozarskoj Dubici i Gradiški nose njeno ime, a kuća u Inzbruku u kojoj je rođena dobila je ime Obekser po njenom devojačkom prezimenu.

BEZ STRAHA PRED KRVOLOKOM LUBURIĆEM

Prema rečima njenog biografa Vilhelma Kuesa, Diana je u spasavanju dece sarađivala sa svima - komunistima, fašistima, ustašama i katoličkim poglavarima. Imala je veliku mrežu onih koji su joj pomagali. Kues je kao najdramatičniji trenutak video njen odlazak u Jasenovac, gde se sastala s Maksom Luburićem, koji je mogao da je ubije svakog trenutka. Ipak, Diana mu je rekla: "Ja neću odavde otići bez te dece! Vi možete da uradite što god hoćete!" Zloglasni ubica dozvolio joj je da izvede decu iz Jasenovca.