Kada se svet bavi medijski propraćenijim geopolitičkim tenzijama, i tu i tamo nuklearnim probama Pjongjanga, promakne činjenica da se unutar granica Severne Koreje odvija tiha, ali brutalna kampanja održavanja apsolutne lojalnosti.
Pod vladavinom vhovnog vođe Kima Džonga Una, kazneni sistem je evoluirao u mehanizam koji služi za eliminaciju protivnika, ali i za potpuno brisanje ljudskog dostojanstva i postojanja. Izveštaji prebeglih zvaničnika i obaveštajnih službi otkrivaju metode pogubljenja koje prevazilaze granice poimanja modernog pravosuđa.
Strah uperen u narod
U Severnoj Koreji smrtnu kaznu tretiraju kao "edukativni alat". Javna pogubljenja se planski organizuju na mestima masovnog okupljanja, od školskih dvorišta i mostova do prepunih stadiona.
Cilj je jednostavan: naterati narod, uključujući i malu decu, da svedoči brutalnosti kako bi se osećaj straha duboko urezao u kolektivnu svest. Žrtve su često onemogućene da izgovore poslednje reči, a izveštaji navode da im se u usta guraju predmeti ili se grla pune kamenjem kako ne bi mogli da uzviknu bilo šta što bi podrivalo režim u poslednjim trenucima života.
Filosofkinja i istoričarka Hana Arent je u svom delu "Izvori totalitarizma" (1951), lepo primetila i navela da totalitarni politički sistem kao svog najvećeg saveznika vidi u teroru nad stanovništvom. Kroz strah i paranoju, političke partije ili pojedinci na vlasti koriste razne metode za kontrolu stanovništva.
Hana Arent u svom kapitalnom delu definiše totalitarizam i kao nov, radikalan oblik vlasti koji teži potpunoj dominaciji nad čovekom, ukidajući granicu između privatnog i javnog života, ohrabrujući delovanje koje ide na ruku održavanju ovog političkog sistema.
Cilj je izazvati strah i apsolutnu poslušnost, koja vremenom ulazi u podsvest. Bez straha, totalitarni politički sistemi nemaju svoje šanse.
Uništenje bez traga
Jedan od najjezivijih aspekata egzekucija u ovoj totalitarnoj državi je namera da se telo žrtve potpuno uništi. Upotreba teških protivavionskih mitraljeza za pogubljenja zvaničnika, poput bivšeg ministra odbrane Hjona Jonga Čola, služi da se ljudsko telo doslovno pretvori u prah pred očima posmatrača.
Režim želi da postigne situaciju u kojoj porodica nema šta da sahrani. Neretko se nakon streljanja koriste i bacači plamena kako bi se ostaci spalili, čime se osoba simbolično briše iz registra postojanja, pretvarajući se u nepostojeći entitet.
Rat protiv "antisocijalističkog" ponašanja
Brutalnost zakona ne pogađa samo elitu. Možda najstrašniji aspekt ovog režima jeste njegova paranoja od osmeha i tuđih snova.
Poslednjih godina drastično je pojačan progon običnih građana zbog konzumiranja stranih medija. Gledanje južnokorejskih drama (K-drama) ili slušanje pop muzike (K-pop) tretira se kao ideološki rat protiv države.
Zabeleženi su slučajevi pogubljenja tinejdžera zbog deljenja digitalnog sadržaja na USB memorijama, a 2024.godine zabeležen je slučaj dvojice tinejdžera (16) osuđenih na 12 godina teškog rada zbog gledanja svetski popularne serije "Squid Game". Za režim, jedna epizoda strane serije predstavlja klicu revolucije koju treba ugušiti najstrožom mogućom kaznom. Dramatični video širio se društvenim mrežama gde jedan službenik sa maskom na licu vodi tinejdžere, "krivi" zbog gledanja serije.
Režim se više plaši jedne epizode nego bilo kakve sankcije, jer emocija koju te serije nose može da probudi svest. Zato je odgovor uvek isti: deset pušaka uperenih u jedno mlado lice, dok mu je grlo napunjeno peskom da slučajno ne bi uzviknuo slobodu pre nego što padne u smrt.
Grupa 109: "Svi znaju da svi gledaju"
Petnaest ispitanika iz različitih regiona pomenulo je "Grupu 109", specijalizovanu jedinicu za sprovođenje zakona koja bez naloga vrši pretres kuća i ulične kontrole torbi i mobilnih telefona, što ukazuje na sistematski pristup na nivou cele države.
Jedan od ispitanika prisetio se reči članova te jedinice:
"Ne želimo strogo da vas kaznimo, ali moramo da podmitimo naše šefove kako bismo sačuvali sopstvene živote."
Drugi je opisao sistem kao javnu tajnu:
"Radnici gledaju otvoreno, partijski zvaničnici gledaju ponosno, agenti bezbednosti gledaju tajno, a policija gleda bezbedno. Svi znaju da svi gledaju, uključujući i one koji sprovode racije."
Tajne egzekucije iza zatvorenih vrata
Pored javnih spektakla, novi izveštaji ukazuju na porast unutrašnjih, tajnih pogubljenja. U ovim situacijama se ne koristi vatreno oružje kako bi se izbegla buka i pažnja javnosti ili satelitskih snimaka.
Žrtve se često usmrćuju tupim predmetima, poput gvozdenih buzdovana ili čekića. Ovakve metode se koriste za brze čistke unutar partije, gde se visoki zvaničnici uklanjaju bez ikakvog obaveštenja javnosti ili porodice.
U Severnoj Koreji se kuće prodaju da bi se izbegao logor
Dokazi prikupljeni od prebeglih Severnokorejaca u periodu od 2012. do 2020. godine otkrivaju licemernu stvarnost režima: gledanje južnokorejske televizije je javni greh, ali kazna za taj greh zavisi isključivo od debljine novčanika. Rizik je poznat svima, ali ishod racije određuje mito, a ne zakon, kako navodi "Amnesti internešenal".
"Svi bivaju uhvaćeni za isto delo, ali presuda zavisi samo od novca", svedoči Čoi Suvin* (39), koja je zemlju napustila 2019. godine. Prema njenim rečima, porodice koje nemaju sredstava često su primorane da prodaju svoje jedino utočište u vidu sopstvene kuće, kako bi prikupile između 5.000 i 10.000 dolara. Taj novac je jedina karta za izlazak iz ozloglašenih kampova za prevaspitanje.
Slično iskustvo deli i Kim Džonsik (28). On priznaje da je tri puta uhvaćen dok je gledao južnokorejske drame, ali da nikada nije završio iza rešetaka. Razlog? Njegova porodica je imala veze na pravim mestima.
"Kada uhvate srednjoškolce, ako im roditelji imaju para, sve se završi običnom opomenom", objašnjava Kim. Dok je on prolazio bez mrlje u dosijeu zahvaljujući uticaju svoje porodice, sudbina onih bez zaleđine bila je neuporedivo mračnija.
Surovi kontrast najbolje ilustruje primer drugarica Kimove sestre. Krajem prošle decenije, tri devojke su osuđene na višegodišnji prisilni rad u logorima zbog istog prekršaja jer su gledale serije. Njihova jedina krivica, u očima sistema, bila je ta što njihove porodice nisu mogle da priušte mito koji bi ih spasao robovskog rada.
Pakao logora
O logorima u Severnoj Koreji šapuće se sa drhtavicom. Politički zatvori, poznati kao kvan-liso, predstavljaju mračnu srž severnokorejske represije. To su, jednostavno i gnusno rečeno, fabrike očaja. Tamo smrt dolazi od gladi koja čoveka tera da jede pacove, travu ili sopstvenu odeću. U tim kampovima, ljudi su pretvoreni u hodajuće kosture čiji je jedini zadatak da kopaju rudnike dok ne izdahnu. Ako neko pokuša da se pobuni, egzekucija je trenutna i javna, pred ostalim zatvorenicima koji su toliko iscrpljeni da više ne osećaju ni tugu, već samo tupu želju da se njihova muka završi na isti način.
"Kada uhvate srednjoškolce, ako im roditelji imaju para, sve se završi običnom opomenom"
Zatvorenici su izloženi namernom izgladnjivanju, terani da preživljavaju, dok su istovremeno izloženi teškom fizičkom radu.
Ovi kampovi su dizajnirani da ljudi u njima nestanu, fizički i moralno, pre nego što ih sistem konačno eliminiše.
Likvidacija hemijskim oružjem: Poruka svetu
Biti deo elite u Pjongjangu je poput hodanja po žici iznad provalije. Kim Džong Un je uspostavio standarde lojalnosti koji graniče sa apsurdom. Ako zadremate na sastanku dok on govori, to je smrtna uvreda za vrhovnog vođu. Ako ne aplaudirate dovoljno snažno ili vam je držanje previše opušteno, to je signal za čistku. Od 2011. godine, stotine moćnika je nestalo u mraku jer su u pogrešnom trenutku trepnuli. U ovoj krvavoj igri prestola, niko nije bezbedan, a strah je jedini lepak koji drži državu na okupu.
Surovost Kimovog režima naravno da nije ograničena samo na unutrašnjost zemlje. Atentat na Kima Džonga Nama, polubrata vrhovnog vođe, na aerodromu u Kuala Lumpuru 2017. godine, pokazao je spremnost države da koristi hemijsko oružje (nervni agens VX) za eliminaciju onih koje smatra pretnjom, čak i na međunarodnom tlu. Ova akcija je bila jasna poruka svim disidentima i prebezima da ruka Pjongjanga doseže daleko.
Kazneni sistem u Severnoj Koreji je zasnovan na održavanju apsolutne moći kroz psihološku paralizu društva. Svaka surova metoda koja odlikuje režim Kima Džonga Una služi održavanju mita o nepogrešivosti i nepobedivosti režima. Surovost kazni u Severnoj Koreji nije puka nuspojava diktature. Tu se govori o temelju jednog režima da sruši sve što može pred sobom radi sopstvenog opstanka.
Brutalnost, javno poniženje i potpuno uništenje tela žrtve služe kao stalni podsetnik da u Kimovoj državi, život pojedinca nema nikakvu vrednost osim ako je on u potpunoj službi režima. Oni koji skrenu s tog puta neće proći samo sa kaznom. Režim će se potruditi da budu doslovno izbrisani iz istorije.
*Imena intervjuisanih lica su promenjena radi njihove bezbednosti
