Lale Sokolov je čovek koji je više od 50 godina živeo sa velikom tajnom.
Zbog posla koji je radio i mesta gde ga je obavljao, Sokolov je tokom Drugog svetskog rata video najgore od čovečanstva. Čitav niz godina nikome nije govorio šta je i gde radio. Kada je zakoračio u svoje osamdesete i kada se udaljio od mesta na kojem je radio, tek tada je otkrio svoju tajnu - bio je majstor za tetovaže u ozloglašenom logoru Aušvic.
Danas žitelj predgrađa australijskog grada Melburna, muškarac koji se 1916. godine u Slovačkoj rodio kao Ludvig Lale Ejsenberg, odlučio je da podeli svoju priču sa svetom.
"Ovaj muškarac, majstor za tetovaže iz najozloglašenijeg koncentracionog logora, koji je tetovirao ruke logoraša koje nisu slali u gasne komore, čuvao je svoju tajnu zbog pogrešnog uverenja da je imao nešto da krije", kaže Heder Moris, pisac koji je tri godine dokumentovala Sokolovljevu životnu priču i pretočila je u knjigu Majstor za tetovaže iz Aušvica, koja izlazi 11. januara 2018. godine.
Moris je na temelju Sokolovljevih svedočanstava napisala knjigu, a za BBC je otkrila neverovatne detalje iz njegovog života.
"Celog života živeo je u strahu i paranoji zbog strahota koje sa sobom nosi preživljavanje tri godine u koncentracionom logoru", objasnila je Moris.
Na svadbu niko nije došao, njihovo ubistvo izazvalo rat: Tragična ljubav Sofije i Franca Ferdinanda
"Tri godine sam odmotavala klupko njegove priče. Prvo sam morala da zadobijem njegovo poverenje i trebalo je vremena pre nego što je bio spreman da se upusti u samoposmatranje koje su neki delovi njegove priče zahtevali", kaže pisac.
Ona je otkrila i da je Sokolov strahovao da bi ga, kada bi javno progovorio, ljudi smatrali saradnikom nacista. Smatrao je i da će čuvanjem svoje tajne, ili kako je on to opisao, noseći teret krivice, zaštititi svoju porodicu. Olakšao je dušu tek nakon što je njegova supruga Gita umrla, otkrivši da je njegova priča priča o preživljavanju, ali i o velikoj ljubavi.
Kao 26-godišnjak 1942. godine odveden je u Aušvic, najveći nacistički logor smrti. Tamo mu je ime zamenjeno brojem 32407, a angažovan je kao građevinac. Radio je na proširenju kapaciteta logora, jer je broj ljudi koje su u njemu držali stalno rastao.
Nakon dolaska se pritajio, ne želeći da iskušava nepredvidljivi temperament SS-ovaca koji su radili kao čuvari. Ali, ubrzo je oboleo od tifusne groznice. O njemu je tokom bolesti brinuo izvesni francuski učenjak Pepan. On je bio taj koji je Sokolovu istetovirao njegov identifikacioni broj.
Kada je ozdravio, Lale je počeo da radi s Pepanom i sam je ubrzo počeo da tetovira. Onda je Pepan jednog dana jednostavno nestao. Lale nikada nije saznao šta se njim dogodilo.
Kako je govorio šest jezika - slovački, nemački, ruski, francuski, mađarski i poljski - Lale je unapređen u glavnog majstora za tetovaže u Aušvicu. Dobio je papir na kojem je pisalo "Odeljenje za politiku" i vreću punu potrepština za tetoviranje. Postao je zaposleni političkog krila SS-a. Laleta je u svakom trenutku nadgledao policijski službenik, a to je značilo da je do određene mere zaštićen.
Voleli su se i na sceni i van nje: Porodična tragedija je ugasila njihovu ljubav! (VIDEO)
Kao majstor za tetovaže, ručao je u upravnoj zgradi, dato mu je više životnih potrepština, spavao je u jednokrevetnoj sobi i posle posla je imao pravo na slobodno vreme.
"Nikada na sebe nije gledao kao na kolaboracionista. Nikada", kaže Heder Moris.
"Radio je to što je radio kako bi preživeo. Rekao je da mu nisu ponudili dva posla da bi mogao da bira. Rekao je da je radio ono što mu je rečeno. Uzeli ste taj posao i bili ste zahvalni jer ste znali da ćete se sledećeg dana probuditi", kaže ona.
Uprkos privilegijama, pretnji smrću se nikada nije rešio.
"Često je viđao Jozefa Mengelea jer je on svoje "pacijente" često pronalazio u novim pridošlicama. To je značilo da su nakon dolaska u logor vrlo brzo došli kod Laleta", objašnjava Moris.
"Pevušeći neku opernu melodiju, Mengele bi seo pored Laleta i terorisao ga rečima: Jednog dana, majstore tetovaža, uzeću tebe - jednog dana.
Lale je tokom sledeće dve godine sa svojim asistentima tetovirao stotine hiljada zatvorenika. Samo su zatvorenici Aušvica, Birkenaua i Monovica tetovirani i te tetovaže su postale jedan od najprepoznatljivijih simbola Holokausta i nacističke fabrike smrti. Tetoviranje je počelo tokom jeseni 1941. godine.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani!
