Ova inspirativna priča je neobičan podsetnik na jednu važnu životnu lekciju. Kejla Montgomeri (18) voli da trči, a njena životna priča veoma je posebna. Do pre četiri godine je, kao vrlo živahna devojčica, volela da igra fudbal. Međutim, na jednoj školskoj utakmici osetila je čudne žmarce u stopalima. Noge su joj nedugo zatim utrnule, vrlo snažno. Lekari su nakon detaljnog istraživanja roditelje šokirali dijagnozom: mala Kejla ima multiple sklerozu (MS).
Tragična životna priča Kijanu Rivsa: Nikada nije preboleo smrt ćerke i verenice
U pitanju je neurodegenerativno oboljenje, autoimuna bolest koja najviše napada belu masu centralnog nervnog sistema. Poruke iz mozga ka ostatku tela dolaze sa zakašnjenjem, ili sa greškama, ili uopšte ne dođu. Telo počne da "napada" samo sebe.
Kejlini roditelji su bili u očaju. Noge su joj potpuno otkazale poslušnost. Osam meseci nije ništa osećala u njima. Lekovi su ipak počeli da olakšavaju njen užas, žmarci su se pojavili iznova, a onda i prvi napravljeni pokreti. Kejla je rešila da napravi korak više: otišla je kao đak prvog razreda srednje škole kod školskog atletskog trenera i rekla mu - Želim da trčim. Brzo. Jako brzo!
Nije bila nikakav poseban trkač. "Osrednji, u najboljem slučaju", govorio je njen trener Patrik Kromvel. Da stvari budu dodatno loše po Kejli, čim bi pretrčala oko kilometar i po, potpuno je gubila osećaj u nogama.
Jeziv život Nine Morić: Cena života na visokoj nozi!
Kada stigne do cilja, posle 5.000 metara, padala je. Vikala. Zapravo, vrištala, uplašena, jer tada je postala svesna da svoje donje ekstremitete uopšte ne oseća. I posle svake trke nije znala da li će ih opet osetiti."Pomozi mi! Moje noge! Moje noge, gde su!? Molim te! Molim te, pomozi mi! Molim te, pomozi! Molim te, gde su mi noge?"
Da, tako glase njene reči posle jedne od trka koju je zabeležio ESPN u svojoj emisiji "E:60". Pala je u naručje trenera Kromvela, koji ju je, kao i posle svakog nastupa, podigao od zemlje, nosio pokraj staze i ledom trljao noge.
Ponekad je pobeđivala vršnjakinje, ponekad ne. Ali nije odustajala. U tu poslednju trku je ušla u svom omiljenom zlatnom kostimu, a onda se, posle stotinak metara, usred gužve u kojoj se našla, saplela.Pala je. I svi su je prestigli.
Optimizam jedne Britanke: Kako je Džulijet osvojila Sarajevo! (FOTO)
"Ironično, zar ovako da završim, baš u poslednjoj trci?",pomislila je i...nastavila da trči. Ne da bi pobedila. Ne da bi nekog prestigla. Već da bi talenat koji ima - uvećala. I trčala je. I prestigla je jednu suparnicu. Pa drugu. Pa treću. Pa četvrtu. Pa desetu. Pa četrnaestu. A onda i šampionku. I pobedila je.
I opet je bila na leđima. Opet je bila uplašena. Tražila pomoć. I dobila je pomoć. Baš nekako u isto vreme kada je svojim podvigom pomagala stotinama onih koji su je gledali, a pritom uveliko dozvoljavali da ih problemi uruše, jer su zaboravili na sopstvene talente.
"Znate, ne znam koliko ću još moći da trčim. Koliko ću, uopšte, moći da se krećem. Ali, čak i kada ne budem više mogla, osvrnuću se na to kroz šta sam prošla i reći - Vidi šta je sve moguće kada se vjeruje!.
