7 načina na koje se zavist može ispoljiti u bliskim odnosima prema Aristotelu

Aristotel je primetio da se zavist najčešće javlja prema ljudima koje smatramo sebi ravnima – onima koji su nam bliski po vremenu, mestu, godinama ili ugledu.

To je lako zanemariti – i često je upravo to najbolje učiniti. Ipak, ponekad se stvara određeni obrazac ponašanja, pa počinjete da se pitate da li neko iz vašeg okruženja teže podnosi vašu sreću nego što ste očekivali.

Aristotel je ovo primetio još pre više od 2.300 godina. U drugoj knjizi svoje "Retorike", on definiše zavist kao „bol zbog tuđe sreće” – osećaj koji se javlja „ne zato što mi želimo nešto za sebe, već zato što to poseduje neko drugi”. Takođe je primetio da taj osećaj gajimo prema „sebi ravnima”: „zavidimo onima koji su nam bliski po vremenu, mestu, godinama ili ugledu.” Njegova poenta je da poređenje postaje naročito snažno kada nekoga doživljavamo kao sličnog sebi.

Kako bi potkrepio svoju tvrdnju, navodi dve stare izreke. Jedna glasi: „Čak i rođaci mogu biti ljubomorni jedni na druge.” Druga, koja potiče od pesnika Hesioda, glasi: „Lončar na lončara.” Lončar sebe ne poredi sa kraljem, već sa drugim lončarom iz svoje ulice.

Aristotel nije sastavio listu znakova upozorenja, niti je ponudio metodu za otkrivanje prikrivene ljubomore, već ih je samo protumačio. Za većinu ovih situacija postoje i sasvim bezazlena objašnjenja.

1. Vaše dobre vesti nailaze na hladan prijem

Ranije u istoj knjizi, Aristotel opisuje kakav treba da bude prijatelj: to je „onaj ko deli vašu radost zbog onoga što je dobro, i vašu tugu zbog onoga što je neprijatno – i to čini radi vas samih, a ne iz nekog drugog razloga”.

Dakle, jedan od mogućih znakova jeste situacija u kojoj izostaje ovaj prvi deo, dok je drugi prisutan. Takva osoba će biti uz vas kada imate probleme, ali na vaše dobre vesti reaguje šturim odgovorom, brzim prelaskom na drugu temu ili reakcijom koja deluje kao da joj je potreban dodatni napor.

Naravno, postoje i mnoga druga objašnjenja. Možda je ta osoba umorna, rasejana ili prolazi kroz nešto teško za šta vi ne znate. Jedna uzdržana reakcija ne znači mnogo. Međutim, ako se takav obrazac ponašanja ponavlja, to može imati veću težinu.

2. Vaš uspeh se stalno pripisuje pukoj sreći

„Mora da je lepo.” „Bio si na pravom mestu u pravo vreme.” „Pa, lako je tebi kad nemaš decu.”

Aristotel iznosi zanimljivo zapažanje koje može pomoći da se ovo objasni. On piše da najčešće zavidimo ljudima čije posedovanje nečega ili čiji uspeh predstavljaju svojevrsnu „prebacivanje” nama samima; naime, „jasno je da smo sami krivi što nam je to dobro izmaklo – a to nas iritira i budi u nama zavist”.

Kako bi se to moglo primeniti danas? Uspeh druge osobe može delovati kao neka vrsta presude o našem sopstvenom napretku, čak i kada su okolnosti i prilike u kojima se nalazimo potpuno različite. Pripisivanje uspeha sreći može, u određenim trenucima, ublažiti to neprijatno poređenje. Naravno, sreća i okolnosti zaista igraju ulogu u većini uspeha, pa je moguće da je osoba koja na to ukazuje jednostavno u pravu. Ovde nije reč toliko o pojedinačnom komentaru, koliko o navici da se vaš trud nikada ne prizna kao relevantan.

3. Čini se da ih tvoji neuspesi pomalo raduju

Aristotel primećuje da su stvari koje bole zavidne ljude upravo suprotne od onih koje ih raduju: oni „nalaze zadovoljstvo u suprotnim stvarima”. Drugim rečima, nekoga koga boli tvoja sreća, tvoja nesreća može tiho radovati. Na drugom mestu u "Retorici", on zapaža da smo skloni da osećamo bes prema ljudima „koji se raduju našim nesrećama”.

To se može ispoljiti kao preterano živo interesovanje za to šta je pošlo po zlu, ili kroz brz komentar poput: „Baš sam se pitao hoće li to uspeti.”

Ipak, budite oprezni s ovim. Neki ljudi osete olakšanje kada čuju da se neko drugi muči, jednostavno zato što zbog toga njihove sopstvene muke deluju manje usamljenički. To nije isto što i želeti vam zlo.

4. Tvoje vesti brzo postaju njihove vesti

Pomeneš unapređenje, a već minut kasnije slušaš o njihovom bonusu. Pričaš o putovanju, a oni ti pričaju o nekom boljem.

Aristotel kaže da se takmičimo sa „onima koji teže istim ciljevima kao i mi”, te da „upravo njima, više nego bilo kome drugom, neizbežno zavidimo”. Nastojanje da se neko nadmaši može biti način da se povrati ravnoteža.

Takođe, vrlo često je to samo način na koji neki ljudi ostvaruju bliskost: dele sličnu priču kako bi pokazali da ste povezani. Blaži pokazatelj jeste da li su u stanju da se zadrže na vašim vestima, postave pitanje o njima ili vam jednostavno dozvole da uživate u tom trenutku.

5. Komplimenti koji nose „ubod”

„Svaka čast. Ja nikada ne bih mogla da ostavim svoju decu tako dugo.” „Baš si hrabra što si to objavila.” „Divno je što možeš tek tako da uzmeš slobodne dane.”

Kompliment koji u sebi sadrži omalovažavanje može učiniti da se osećate manje vrednim, bez obzira na to šta je bio motiv. Ovo je savremeno zapažanje, a ne neko koje potiče od Aristotela.

Ipak, nespretne formulacije su česte, a postoje i porodice i kulture u kojima je zadirkivanje oblik iskazivanja naklonosti. Ako niste sigurni, sasvim je u redu da ljudima, barem neko vreme, pružite priliku da dokažu dobre namere.

6. Zavist je najoštrija kada je reč o stvarima koje su i oni sami želeli

Aristotel primećuje da „zavidimo i onima koji poseduju ono što bismo mi trebalo da imamo, ili što smo nekada imali”, kao i da ljudi „koji nešto nemaju, ili još uvek nemaju, zavide onima koji su do toga brzo došli”.

Možda ćete primetiti da je neko srdačan kada govori o većini aspekata vašeg života, ali postaje ćutljiv kada se pokrene određena tema. Na primer, trudnoća – kada oni sami već godinama pokušavaju da dobiju dete. Unapređenje – za koje su i oni konkurisali. Nova veza – dok su oni sami već dugo vremena.

Ova situacija zahteva najviše nežnosti. Ono što izgleda kao zavist može zapravo biti tuga, a ponekad je reč o spoju oba osećanja. To što su vaše lepe vesti bolne za nekoga ko pati u istoj toj sferi života, ne čini tu osobu lošim prijateljem. To možda samo znači da bi takve vesti trebalo podeliti sa malo više pažnje.

7. Udaljavaju se kako se vaš život menja

Ponekad se zavist uopšte ne ispoljava kroz razgovor. Pozivi postaju sve ređi. Na poruke se odgovara sa sve više oklevanja. Prijateljstvo hladi upravo u trenutku kada se vaše životne okolnosti poboljšavaju.

Aristotelovo razmišljanje o bliskosti može pomoći da se ovo objasni. Ako se zavist javlja među ljudima koji sebe smatraju jednakima, onda, kada se život jedne osobe promeni, poređenje može postati toliko neprijatno da udaljavanje deluje kao lakše rešenje. Međutim, ljudi se udaljavaju i iz sasvim uobičajenih razloga: zbog novog posla, dece, selidbe, brige o drugima ili promene interesovanja. Sama udaljenost nije dokaz ni za šta.

Šta učiniti ako to primetite

Čak ni obrazac koji se ponavlja ne može sa sigurnošću otkriti nečiji motiv. Ipak, možete reagovati na ponašanje koje vas povređuje, a najbolje je postupiti na način koji je efikasan bez obzira na to da li je u pitanju zavist ili ne.

Nemojte odmah krenuti sa optužbama. Pitanje poput „Da li si ljubomoran na mene?” može navesti drugu osobu da zauzme odbrambeni stav. Otvoreniji pristup obično daje bolje rezultate: „Činilo mi se da je atmosfera postala pomalo čudna kada sam pomenuo novi posao. Da li je sve u redu između nas?”

Ostavite prostora i za njihov život. Pitajte ih šta im ide od ruke i iskreno se radujte njihovim uspesima. Kada u odnosu ima mesta za živote obe osobe, lakše je razumeti šta se promenilo.

Pažljivo birajte kome ćete prvom saopštiti novosti. Nema potrebe da krijete lepe stvari, ali je sasvim razumno da velike vesti prvo podelite sa ljudima koji će se iskreno radovati, dok ih drugima možete saopštiti uzgred, bez ulaženja u svaki detalj.

Nemojte se „smanjivati” samo da biste očuvali mir. Umanjivanje sopstvenih uspeha kako bi se drugi osećali prijatnije može prerasti u naviku koja će vas više koštati nego što će njima koristiti.

Dopustite da neki odnosi budu manje intenzivni. Ako vas neko stalno omalovažava, možete ostati u prijateljskim odnosima, ali uz manje deljenja ličnih stvari. A ako zavist preraste u nešto ozbiljnije – poput širenja glasina ili pokušaja sabotaže vašeg rada – sasvim je opravdano da se odlučnije zaštitite.

A šta ako to primetite kod sebe?

Vredi razmotriti i ovu perspektivu. Mnogi od nas u nekom trenutku osete zavist, često upravo prema ljudima koje je Aristotel opisao: školskom drugu, bratu ili sestri, ili kolegi koji sedi za susednim stolom.

Ovde je korisna Aristotelova razlika između zavisti i takmičarskog duha (težnje da se dostigne tuđi uspeh). On opisuje tu težnju kao osećaj nelagode kada vidimo da drugi poseduju dobre stvari „koje su visoko cenjene i koje bismo i sami mogli steći” – osećaj koji se javlja „ne zato što drugi imaju ta dobra, već zato što ih mi nemamo”. Zatim on pravi razliku: „Takmičarski duh nas navodi da preduzmemo korake kako bismo stekli dobra o kojima je reč, dok nas zavist navodi da preduzmemo korake kako bismo sprečili druge da ih imaju”. On dalje naziva zavist „lošim osećanjem koje osećaju loši ljudi”, što je oštrije nego što je neophodno.

Trenutni osećaj zavisti ne čini nikoga lošom osobom. Međutim, njegova razlika je praktične prirode. Kada primetite zavist, možete se zapitati: postoji li ovde nešto što zaista želim i na čemu bih mogao da radim? Ako je tako, taj osećaj vas možda usmerava ka nečemu. Ako nije, možda je to nešto čega bi trebalo da se oslobodite.

I budistička tradicija ozbiljno shvata zavist. U „Saka-panja suti”, kralj deva, Saka, pita Budu zašto bića koja žele da „žive bez neprijateljstva, bez nasilja, bez rivalstva” ipak završavaju u sukobima. Buda odgovara da su ona „okovana zavišću i škrtošću”.

U toj tradiciji, pandan zavisti je "mudita", što se obično prevodi kao saosećajna ili nesebična radost — radost zbog tuđe sreće. Ona se posmatra kao nešto što se može razvijati. U priručniku za meditaciju iz petog veka, „Visudimagi”, savetuje se da se počne sa bliskim, vedrim prijateljem, a zatim proširite tu istu radost na neutralnu osobu, a na kraju i na nekoga s kim vam je teško da izađete na kraj.

Stoga kad vam sledeći put neko blizak saopšti lepe vesti, obratite pažnju na svoju prvu reakciju pre nego što odgovorite. Zatim pokušajte da budete onakav prijatelj kakvog je opisao Aristotel – neko ko „deli vaše zadovoljstvo onim što je dobro”.

A ako vas nečije reakcije iznova povređuju, razgovarajte o tome šta ta osoba radi i kako to utiče na vas. Nije neophodno da utvrđujete da li je ta osoba zavidljiva da biste zatražili ljubaznost ili postavili granicu.