Jednom davno je Mika Antić rekao: "Ako sada nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme" . Poruku koja stoji iza ovih reči shvatili tek kada smo pregurali pedesetu. Zašto?
Do tada smo svi, bez izuzetka u jednom momentu posrnuli pred onim očekivanjem koje smo dobili na dan kada smo rođeni u određenoj porodici. Svima nama je namenjena uloga - prvo od strane roditelja, a onda i od društva. Očekivalo se da budemo dobra ćerka ili sin, dobar brat ili sestra, dobar i vredan đak, odličan student, da postanemo žena ili muž, majka ili otac...
"Vreme je..." govorili su nam i retki su se oglušili. Zbog toga smo odrastali u nekoj panici, u večitom strahu zvanom "da li sam propustio svoju šansu?"
Plašili smo se da ne ispadnemo "iz voza", da ne propustimo "svoju stanicu"... A u međuvremenu se dešavao život.
Taj začarani krug prekinula je jedna rečenica Mike Antića: "Nije sve u svoje vreme, već je sve u tvoje vreme.."
Nedavno sam pročitala tu čarobnu pesmu pod naslovom "Tako zamišljam nebo" i desilo se nešto prelepo - otpustila sam tuđa očekivanja.
Tako zamišljam nebo
"Sva nova deca polako postaju stara deca.
Pa probaj ako možeš da nikad ne budeš mi.
Pokušaj da ne ostariš.
Čovek je dvaput nevin: u detinjstvu i smrti.
Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti.
Ne sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme."
Tako zamišljam nebo
"Sva nova deca polako postaju stara deca.
Pa probaj ako možeš da nikad ne budeš mi.
Pokušaj da ne ostariš.
Čovek je dvaput nevin: u detinjstvu i smrti.
Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti.
Ne sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme."
Najveća zamka odraslog čoveka jeste uverenje da postoji rok do kojeg mora da postane ono što je zamislio. Problem nastaje ako ne postignemo ono što su nam rekli da moramo. Tada nastaje preispitivanje i, najčešće - žaljenje.
„Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti“ je Antićeva rečenica koja se može razumeti kao poziv da prestanemo da odlažemo sopstveni život čekajući idealne okolnosti. Koliko puta kažemo sebi da ćemo biti hrabriji kada budemo sigurniji, srećniji kada budemo imali više, slobodniji kada deca porastu, zadovoljniji kada smršamo ili spremniji kada nestane strah? Koliko puta zamišljamo neku buduću verziju sebe kojoj ćemo konačno dozvoliti da radi ono što sada ne smemo?
A život se, dok čekamo, događa.
Ne znači to da čovek mora odmah da promeni sve što mu ne odgovara, niti da je svaka želja ostvariva samo snagom volje. Postoje okolnosti koje ne možemo da kontrolišemo, prepreke koje nisu posledica naše neodlučnosti i periodi u kojima je potrebno preživeti, oporaviti se i sačekati. Ali postoji razlika između čekanja zato što nam je vreme potrebno i čekanja zato što se plašimo da napravimo prvi korak.
Zrelost počinje onda kada prestanemo da čekamo da postanemo drugačiji ljudi kako bismo sebi dozvolili da živimo drugačije.
A šta je onda „tvoje vreme“?
To nije nužno trenutak u kojem se sve kockice savršeno slože. Nije ni čarobni datum kada strah nestane, a okolnosti postanu idealne. Tvoje vreme može biti trenutak u kojem si konačno dovoljno svestan da prepoznaš šta želiš, dovoljno iskusan da znaš šta više ne želiš i dovoljno spreman da prihvatiš da svaki izbor nosi određenu cenu.
Nekada nam je potrebno mnogo godina da shvatimo da nešto što smo silno želeli zapravo nije bilo naše, već nametnuta predstava o tome kako bi trebalo da izgleda srećan život. Nekada tek nakon razočaranja naučimo da postavimo granice. Nekada tek kada izgubimo nešto shvatimo koliko smo se dugo odricali sebe da bismo to sačuvali.
I zato nije poenta stići na vreme. Poenta je ne provesti čitav život čekajući dozvolu da budemo ono što jesmo.
Možda je najveća životna sloboda upravo u tome da prihvatimo da ne moramo sve da ostvarimo u godinama u kojima su to ostvarili drugi.
Jer život nema jedinstven raspored za sve nas.
Nije sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme. A tvoje vreme počinje onda kada prestaneš da živiš po tuđem satu i počneš da preuzimaš odgovornost za sopstveni život.
