"Lepotica i zver" su stvarno postojali, a njihova priča ledi krv u žilama: Umesto srećnog kraja iz bajke doživeli su pakao na zemlji

To je priča stara koliko i vreme – ili, u najmanju ruku, stara još od 16. veka. Međutim, stvarni par koji je poslužio kao inspiracija za „Lepoticu i Zver” proživeo je tragičan život.

Baš kao što je P. T. Barnum sakupljao „nakaze”, tako su se u 16. veku evropski kraljevski dvorovi nadmetali u pronalaženju najneobičnijih ljudi radi sopstvene zabave. Petrus Gonsalvus, „Zver”, rođen je sa stanjem zbog kojeg mu je lice bilo prekriveno dlakama. Francuski kraljevski dvor držao je Petrusa godinama kako bi zabavljao plemstvo recitovanjem na latinskom jeziku, a čak su, kao neku vrstu šale, odlučili da mu organizuju i venčanje.

U izmišljenoj priči o „Lepotici i Zveri” svakako postoje neke prilično izopačene stvari – naročito ako se zapitate šta se dogodilo nakon završetka filma. Ipak, ništa u verziji bajke ne može se porediti sa patnjama kroz koje je prošla porodica Petrusa Gonsalvusa.

Kada je imao samo 10 godina, Petrus Gonsalvus je bio zatvoren u kavez i tretiran kao životinja. Ledi Ketrin Gonsalvus je, prevarom jedne zle kraljice, navedena da se uda za „divljeg čoveka” kojeg nije ni upoznala sve do dana venčanja. A ono što su evropski vladari učinili deci porodice Gonsalvus još je gore.

U tragičnoj priči o Ketrin i Petrusu Gonsalvusu nema srećnog kraja kao u bajkama

U Diznijevoj verziji „Lepotice i Zveri”, Bel je inteligentna lepotica snažnog karaktera koja se zaljubljuje u čoveka prokletog da izgleda kao zver. Uprkos kletvi, Zver ima nežne oči i blagu dušu, kao i snažnu odanost Bel. Između pevanja sa posuđem, okretanja u plesnim dvoranama osvetljenim svećama i spontanih borbi grudvama snega, ovaj par se duboko zaljubljuje.

Lepotica i Zver dobijaju kraj kao iz bajke kada njihova ljubav razbije kletvu, nakon čega zauvek srećno žive u dvorcu. Priča je gotovo identična u animiranom filmu iz 1991. godine i igranoj verziji iz 2017. godine. Međutim, stvarni par koji je poslužio kao inspiracija za ovu priču nije doživeo bajkovit kraj, a nije bilo ni nikakve kletve koju bi trebalo razbiti – „zver” je morala da živi sa svojim stanjem čitavog života.

Prava Zver – iako nije voleo da ga tako nazivaju – bio je čovek po imenu Petrus Gonsalvus. Rođen je 1537. godine na Kanarskim ostrvima i imao je nasledno stanje zbog kojeg je bio prekriven dlakama. Umesto da se prema njemu ophode kao prema ljudskom biću, Petrusa su tretirali kao „divljeg čoveka”.

Priče o „divljim ljudima” bile su prisutne vekovima. Smatrali su ih više životinjama nego ljudima – varvarima koji žive na obodima civilizacije. Nažalost, zbog njegovog stanja, svi su pretpostavljali da mladi Petrus na neki način nije potpuno ljudsko biće. Kada je imao samo 10 godina, Petrus Gonsalvus je zatvoren u gvozdeni kavez, gde su mu davali sirovo meso i hranu za životinje.

Godine 1547. mladi Petrus je poslat u Francusku kao poklon francuskom kralju Anriju II povodom njegovog krunisanja. Čim je Petrus stigao u Francusku, odmah je zatvoren u tamnicu radi posmatranja, kao da je divlja životinja. Dvorski lekari i učeni ljudi pregledali su ga i ispitivali, zaključivši da on nije „divlji čovek” – već desetogodišnji dečak kojem su lice i udove prekrivale guste, meke dlake. Petrus im je čak rekao svoje ime, koje su Francuzi preinačili iz Pedro Gonzales u Petrus Gonsalvus.

Kralj Anri je odlučio da Petrus treba da stekne obrazovanje. U kraljevim očima, Petrus je i dalje bio divljak nesposoban za učenje, pa Anri nije očekivao da će on u tome uspeti. Međutim, mladi Petrus je zapanjio dvor kada je tečno ovladao latinskim jezikom i usvojio plemićke manire.

Nakon što je opovrgao stereotipe o „zverima”, Petrus je postao važan gost na dvoru. Na francuskom kraljevskom dvoru, prema Petrusu su se odnosili kao prema ljubimcu u ljudskom obliku. Kada se pokazalo da je Petrus još veća retkost – divljak koji se može obrazovati – postao je značajna ličnost na dvoru kralja Anrija. Pored plemićkog obrazovanja i znanja najmanje tri jezika, Petrusu je bilo dozvoljeno da se oblači kao plemić i jede kuvanu hranu. Navodno ga je kralj čak i zavoleo, što se u 16. veku smatralo velikom čašću.

Ipak, uprkos boljem tretmanu – više nije bio zatvaran u kavez niti skriven u tamnici, Petrus je i dalje smatran bićem koje nije sasvim ljudsko – prirodnom nakazom čija je svrha bila da zadivljuje posetioce dvora. Baš kao što su patuljci držani na kraljevskim dvorovima radi zabave, prema Petrusu se postupalo kao prema ljudskom ljubimcu.

Umetnik Agostino Karači naslikao je čak i portret trojice članova dvora kralja Anrija, na kojem je Petrus prikazan nag, ogrnut samo malim krznom, što je simbolizovalo njegov status „divljeg čoveka”. Portret je nosio naziv „Dlakavi Anri, Ludi Petar i Mali Amon”.

Petrus je bio prva zabeležena osoba koja je patila od hipertrihoze, stanja koje dovodi do prekomernog rasta dlaka po telu. Hipertrihoza je izuzetno retka – u istoriji je poznato svega 50 slučajeva. Dermatološkinja Sara K. Tejlor navodi: „Od srednjeg veka opisano je oko 50 pojedinaca sa urođenom hipertrihozom, a prema najnovijim procenama, u literaturi je adekvatno i konačno dokumentovano oko 34 slučaja.”

Međutim, francuski dvor nije mario za Petrusovo stanje; želeli su samo da se čude „divljaku” koji se oblačio kao plemić. Nakon smrti kralja Anrija, njegova supruga i majka njegovog naslednika, Katarina Mediči, postala je kraljica regent Francuske. Bila je poznata po svojim podmuklim potezima – na primer, kada je pozvala svoje verske protivnike u Pariz povodom jednog ugovorenog venčanja, a zatim naredila pokolj hiljada ljudi na ulicama. Kraljica Katarina je smatrala da bi bilo veoma zabavno da Petrusu ugovori brak, ali je odlučila da budućoj nevesti ne otkrije ništa o njegovom stanju.

Kraljica Katarina je svoju „Lepoticu” pronašla u mladoj devojci koja se takođe zvala Katarina. Bila je ćerka jednog od dvorskih slugu, a kraljica je s nestrpljenjem čekala da vidi kakvu će decu „Lepotica” dobiti sa „Zveri”. Da li će i ona biti prekrivena dlakama, baš kao njihov otac? Kraljica Katarina se nadala da će putem ovog neobičnog, ugovorenog braka stvoriti svojevrsne kraljevske ljubimce.

Lepotica je upoznala Petrusa na dan venčanja – i doživela pravi šok

Kada je kraljica Katarina Mediči saopštila devojci po imenu Katarina da će se uskoro udati, nije bilo načina da se odbije brak koji je kraljica ugovorila. Baš kao što su članovi kraljevskih porodica često stupali u brak bez prava glasa, tako su i kraljevi i kraljice mogli da odlučuju o brakovima svojih dvorjana. Međutim, kraljica Katarina je pripremila iznenađenje za mladu koja nije ni slutila šta je čeka: njen suprug je bio prekriven dlakama.

Reakcija Katarine na izgled njenog supruga nije zabeležena, ali kružile su glasine da lepotica u početku nije bila zadovoljna ovim brakom. Svakako, susret sa „divljim čovekom” pred oltarom morao je biti pravi šok za mladu Katarinu. Ipak, s vremenom je počela da gaji osećanja prema Petrusu, a njih dvoje su ostali u braku 40 godina.

Ubrzo nakon venčanja, Katarina i Petrus dobili su dvoje dece, od kojih nijedno nije imalo isto stanje kao njihov otac. Kraljica Katarina je verovatno bila razočarana što njen „eksperiment” nije uspeo. Ali, naredno dvoje dece rođeno je prekriveno dlakama, što je evropskom plemstvu dokazalo da lepota ne pobeđuje uvek „zveri”.

Katarina i Petrus su imali ukupno sedmoro dece, a četvoro njih je rođeno sa istim stanjem kao njihov otac. Evropski dvorovi su bili fascinirani porodicom Gonsalvus, koja je veliki deo vremena provodila putujući po Evropi, dok su ih plemići znatiželjno posmatrali.

Katarina, Petrus i njihova deca slati su na putovanja kako bi zabavljali evropske vladare. Širom Evrope ljudi su se divili „divljoj porodici”, a prirodnjaci su proučavali decu. Tokom osamdesetih godina 16. veka, porodica Gonsalvus je na više dvorova naručila izradu svojih portreta. Na tim slikama, „divlja deca” su uvek prikazana u plemićkoj odeći, kao da se time želi istaći jaz između njihovog „divljeg” izgleda i njihovog civilizovanog statusa.

Tokom devedesetih godina 16. veka, čuveni prirodnjak Ulise Aldrovandi pregledao je osmogodišnju ćerku Petrusa i Ketrin, a takođe je naručio i crtež cele porodice. Mnogi autori objavljivali su svoje opise ovih „zanimljivosti”, kao da ta deca nisu ljudska bića.

Porodica se s vremenom nastanila u Parmi, u Italiji, gde ih je zaposlio vojvoda Ranučo Farneze. Međutim, prema porodici Gonsalvus se i dalje postupalo kao prema vlasništvu – nisu imali nikakvu mogućnost da vode normalan život. Umesto toga, njihovo stanje su eksploatisali aristokrate koji su želeli da bulje u „nakaze prirode”.

Usled nesrećnog spleta okolnosti, vojvoda je četvoro dlakave dece iz porodice Gonsalvus poslao svojim plemenitim prijateljima kao poklone. Baš kao i Petrusa, posmatrali su ih više kao kućne ljubimce nego kao ljude. Nisu sačuvane nikakve slike dece iz porodice Gonsalvus koja su rođena bez stanja kakvo je imao Petrus. Ona nisu smatrana zanimljivim kuriozitetima, pa stoga nisu bila vredna beleženja.

Da li su Ketrin i Petrus bili zaljubljeni?

Iako su bili u braku 40 godina i dobili sedmoro dece, da li su zaista bili zaljubljeni? Njihov brak je sklopljen kao šala za evropske vladarske porodice, a njihova deca su im oduzeta kako bi služila kao dvorski ljubimci. Njihova priča je toliko sumorna da je teško zamisliti kako je postala osnova za bajku „Lepotica i zver”.

Ali, šta je sa odnosom između Ketrin i Petrusa? Da li Ketrinina ruka na Petrusovom ramenu na njihovom portretu ukazuje na bliskost između njih dvoje? Ili njen staložen, zamišljen pogled u daljinu nagoveštava nešto tragičnije?

Stvarna „Lepotica i zver” bili su zarobljeni na evropskim dvorovima, gde su živeli među aristokratama i nosili raskošnu odeću, ali nisu imali nikakvu kontrolu nad sopstvenim životima. U biografiji Petrusa, Robert Zaperi opisuje ovaj par kao ljude koji „nisu bili ni zarobljeni, ni slobodni” – a, nažalost, ista sudbina zadesila je i njihovu decu.

Dok se verzija iz bajke završava srećnim brakom Lepotice i Zveri, u stvarnom životu niko ne zna šta se tačno dogodilo sa Ketrin i Petrusom. Nakon što su ih premeštali sa jednog dvora na drugi, na kraju su se nastanili u malom italijanskom selu Kapodimonte. Prema gradskim matičnim knjigama, Ketrin je umrla 1623. godine, ali ne postoji nikakav zapis o Petrusovoj smrti – možda zato što su u te knjige upisivani samo oni koji su primili poslednje verske obrede. Moguće je da Petrus nije smatran dovoljno „ljudskim” bićem da bi mu bili pruženi ti obredi. Čak i u trenutku smrti, Petrus je posmatran pre kao kuriozitet nego kao čovek.

Jasno je zašto je Dizni izmenio ovu tragičnu, ali istinitu priču o Lepotici i Zveri.