Mariju su u sedmom mesecu trudnoće ostavili u sred pustinje: Danima je hodala po vrelom pesku, a onda joj je sin dao najvredniji poklon - zlatnu medalju

Nakon završetka svetskog prvenstva u fudbalu i velike pobede Španije, dok su se dodeljivale medalje i svi su slavili na terenu, 24-godišnji Niko Vilijams napravio je potez koji je dirnuo milione. Otišao je pravo na tribine, skinuo medalju i stavio je oko svoje majke Marije.

Naime ​devedesetih godina prošlog veka, njegovi roditelji Marija i Feliks odlučili su da pobegnu iz rodne Gane u potrazi za boljim životom. Marija je u to vreme bila u sedmom mesecu trudnoće sa Nikovim starijim bratom Injakijem.

Kriminalna banda koja je trebalo da ih transportuje u Evropu uzela im je svu životnu ušteđevinu i ostavila ih nasukane usred Afrike. Usledila je borba za njihove živote. Više od četrdeset ljudi je natrpano u otvorene kamione, nakon čega su danima hodali po vrelom pesku pustinje Sahare.

Tek kada je Niko napunio 18 godina, saznao je da su mu očeva stopala trajno oštećena od hodanja po vrelom pesku. Mnogi ljudi sa kojima je krenuo nisu preživeli. Umrli su od dehidracije i iscrpljenosti i zakopani su u pesku duž puta.

Kada su konačno stigli do španske enklave Melilja, pretila im je trenutna deportacija. Spasio ih je advokat iz katoličke organizacije koji im je savetovao da traže azil, tvrdeći da beže od rata. U Bilbau ih je spasao lokalni sveštenik, Injaki, po kome su roditelji dali ime svom prvom sinu.

Međutim život u Španiji je bio izuzetno težak. Njegov otac je morao da putuje u London da bi obavljao najteže poslove kako bi slao novac kući, dok je njegova majka radila nekoliko poslova od zore do sumraka. Tokom ovog vremena, njegov stariji brat Injaki je preuzeo ulogu oca malom Niku. Brinuo se da ima šta da jede, vodio ga u školu, kupovao mu odeću i pratio svaki njegov pokret.

Spas porodice došao je kroz fudbal. Oba brata su prošla kroz akademiju Atletik Bilbao i izrasla u vrhunske fudbalere. Injaki je izabrao da igra za Ganu, a Niko za Španiju. Zato ta medalja oko vrata njegove majke nije bila samo komad metala. To je bila plata za svaki korak na vrelom pustinjskom pesku, za svaku suzu i za svaku žrtvu koju su roditelji podneli da bi obezbedili dostojanstven život svojoj deci.