Od rođenja velikog srpskog književnika, novinara, komediografa i diplomate, Branislava Nušića, prošle su 162 godine. Rođen u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve u kući u kojoj je danas Narodna banka Srbije kao Alkibijad Nuša od oca Đorđa i majke Ljubice.
Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je izgubio bogatstvo ubrzo nakon što je Branislav rodio.
Zašto je dobio ime baš Alkibijad Nuša?
Alkibijad je ime antičkog grčkog porekla. Najpoznatiji nosilac tog imena bio je Alkibijad, atinski državnik i vojskovođa iz 5. veka pre nove ere, poznat po svojoj inteligenciji, ambiciji i burnom životu.
Nušić je rođen u cincarskoj porodici, a njegov otac Đorđe poticao je iz trgovačke porodice povezane sa cincarskom zajednicom, koja je negovala i grčke kulturne uticaje. Ime Alkibijad bilo je njegovo kršteno ime.
Ime se obično povezuje sa starogrčkim oblikom Alkibiádēs. Njegovo tačno etimološko značenje nije sasvim pouzdano utvrđeno, ali se često tumači kroz grčke reči povezane sa snagom i hrabrošću.
Zato je zanimljivo da je jedan od najvećih srpskih komediografa nosio ime po čuvenom antičkom Grku, a zatim izabrao ime Branislav, slovenskog porekla, koje se tradicionalno tumači kao „onaj koji brani slavu” ili „slavan branilac”.
Drugim rečima, sa 18 godina nije samo promenio ime već je odabrao ime pod kojim će postati jedan od najpoznatijih pisaca srpske književnosti.
Kada je završio gimnaziju i napunio 18 godina odlučio je da promeni ime i prezime. Uz dogovor sa roditeljima i njihovu potpunu saglasnost, on je svoje ime Alkibijad (što znači ambicija i inteligencija) prepravio u Branislav (onaj koji brani svoju slavu i svoj rod), dok je porodičnom prezimenu Nuša dodao nastavak ić.
Mnogi istoričari tvrde da je Nušić ovo uradio zbog okruženja u kojem je odrastao. Jednostavno je hteo da ima obično ime i obično prezime.
Zanimljivo je da je kasnije koristio i pseudonim Ben Akiba, pod kojim je takođe bio poznat u novinarskom radu.
Zašto je Branislav kasnije pisao pod pseudonimom Ben Akiba i kako je izabrao baš to ime?
Branislav Nušić odabrao je pseudonim Ben Akiba po liku iz drame „Uriel Akosta“ nemačkog pisca Karla Guckova, a razlog je posebno zanimljiv jer se savršeno uklapao u njegov satirični pogled na svet.
Ben Akiba je lik rabina koji na sve što se događa odgovara mišlju da se ništa suštinski novo ne događa pod suncem — sve se već dogodilo, samo u drugom obliku.
Njegova čuvena poruka može se sažeti u rečenici: „Sve je to već jednom bilo.“
Krajem 1905. godine, kada se vratio u Beograd i počeo intenzivnije da se bavi novinarstvom, Nušić je za list Politika počeo da piše rubriku „Iz beogradskog života“. Svoje duhovite zapise o ljudima, gradskim događajima, društvenim navikama i ljudskim slabostima potpisivao je kao Ben Akiba. Ti tekstovi ubrzo su postali veoma popularni.
Izbor pseudonima bio je naročito prikladan za njegov stil: Nušić je posmatrao svoje savremenike i pokazivao kako se, uprkos promenama vremena, ljudske mane, taština, pohlepa, licemerje i društvene nepravde uporno ponavljaju.
Kako je upoznao ženu svog života?
Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Darinka je tada imala svega 17 godina i došla je u posetu svom ujaku, srpskom konzulu Dimitriju Bodiju. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi.
Venčali su se 1893. godine, a njihov brak obeležila je i jedna duhovita epizoda koja veoma liči na situacije iz Nušićevih komedija.
Kada je zaprosio Darinku, Nušić joj je, prema poznatoj anegdoti, rekao da svaki čovek ima neki porok i da i on želi da zadrži jedan u braku. Ponudio joj je da bira između tri mogućnosti: kockanja, pića i drugih žena.
Darinka je, navodno, zaključila da bi kocka mogla da im odnese imetak, a piće da mu naruši zdravlje, pa je izabrala treću mogućnost. Ova priča često se prepričava kao dokaz njene pronicljivosti i Nušićevog smisla za humor, mada je treba posmatrati kao anegdotu, a ne kao potpuno potvrđen zapis njihovog razgovora.
U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.” Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.
Branislav Nušić je imena svoje dece birao po uzoru na junake srpske narodne epske poezije i srednjovekovne srpske istorije. Želeo je da imena njegovih mališana nose priču o hrabrosti, odanosti i nasleđu srpskog naroda.
Margita – Gita, rođena 1894. godine: Nušićeva najstarija ćerka dobila je ime po Kosovki devojci, junakinji kosovskog ciklusa narodnih epskih pesama. Kosovka devojka simbolizuje milosrđe, požrtvovanost i brigu o ranjenim srpskim junacima posle Kosovske bitke. Margitu su u porodici zvali Gita.
Strahinja Ban- Rođen 1896. godine: Jedinac je dobio ime po Banoviću Strahinji, jednom od najupečatljivijih junaka srpske epske poezije. Banović Strahinja poznat je po hrabrosti, časti i spremnosti da se suprotstavi čak i sopstvenoj sredini kada smatra da je to ispravno.
Tragična simbolika ovog imena posebno se ističe zbog sudbine Nušićevog sina, koji je poginuo 1915. godine, sa samo 19 godina, boreći se u Prvom svetskom ratu.
Olivera - Rođena 1896. godine: Najmlađa ćerka dobila je ime po Oliveri Lazarević, ćerki kneza Lazara i kneginje Milice. Istorijska Olivera bila je srpska princeza koja je nakon Kosovske bitke poslata na osmanski dvor, gde je živela u teškim istorijskim okolnostima.
Nušićeva ćerka Olivera, nažalost, preminula je kada je imala samo dve godine.
Tragedija koja je obeležila Nušićev život
Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici, ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju. O sinu je Nušić kasnije retko pričao. Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.
Poslednji dani i smrt
Nušić je preminuo 19. januara 1938. godine u Beogradu, u 73. godini života. Umro je u svom domu, posle duže bolesti, na veliki pravoslavni praznik Bogojavljenje.
Nušićeva smrt izazvala je veliko žaljenje u kulturnom životu Beograda. 21. januara 1938. njegovo telo bilo je izloženo u foajeu Narodnog pozorišta, gde su građani i poštovaoci mogli da mu odaju poslednju počast, a već dan kasnije održana je sahrana.
Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, u porodičnoj grobnici neobičnog izgleda, u obliku piramide, koju je osmislio još za života.
Nušićev grob i danas privlači pažnju zbog masivne piramidalne konstrukcije i natpisa „Kuća Branislava Nušića“. O njegovom izgledu decenijama kruže različita tumačenja, uključujući priče o simbolici piramide i mogućoj vezi s masonerijom, ali takva objašnjenja nisu pouzdano potvrđena.
Zanimljivo je da je Nušić, pisac koji je čitavog života ismevao ljudske slabosti i društvene običaje, iza sebe ostavio grob koji i danas izaziva radoznalost i pitanja.
