Tolstoju je rodila trinaestoro dece, a on ih je ostavio bez ičega: Kada je napustio porodični dom pokušala je da se ubije, uprkos svemu volela ga je kao Boga

Kako je to biti supruga čoveka kog obožavaju milioni? Kažu da iza svakog velikog čoveka stoji podjednako velika žena. Ali zašto se Lav Tolstoj tako loše ophodio prema svojoj supruzi? 

Ali sve se promenilo kada su joj se putevi krrstili sa Lavom Tolstojem.

Činilo se da su savršen par. Ipak, stvari nisu bile tako jednostavne.

Lav je tada već bio ostvaren čovek, slavan pisac i bogati grof. Strastveno je govorio o svojoj ljubavi prema mladoj Sofiji i zaprosio je. Njeni roditelji su se radovali zbog svoje kćerke, a i Sofija Bers je bila srećna.

Ponesena ljubavlju, mlada žena nije pridala dovoljno značaja činjenici da joj je verenik dao svoj lični dnevnik, zapis o njegovim prošlim ljubavnim avanturama, u kojem je detaljno opisao kako je zavodio seljanke i posećivao žene lakog morala. Ipak, vredi napomenuti da nijedan od supružnika nije bio neveran nakon venčanja.

Sećam se kako sam se užasno osećala dok sam čitala taj dnevnik. Gorko sam plakala. „Potpuno me je obuzela ljubav prema Lavu Nikolajeviču i strah da ću ga izgubiti, a taj strah je ostao u mom srcu do kraja života”, zapisala je Sofija u svojim dnevnicima.

Lav Nikolajevič i Sofija venčali su se 1862. godine, samo mesec dana nakon što su se upoznali. Oboje su rane godine braka opisivali kao najsrećnije, ali su se već tada počeli pojavljivati zabrinjavajući znaci. Isti dnevnik je takođe sadržao zapise o njegovom vanbračnom sinu sa seljankinjom Aksinjom, ženom koju je Sofija bila primorana da viđa u svom domu više puta.

„Volim Lava neizmerno, a ipak me besi što sam dozvolila da naš odnos postane neravnopravan. Potpuno sam zavisna od njega i cenim njegovu ljubav — Bog zna koliko. Što se njega tiče, on ili uzima moju ljubav zdravo za gotovo, ili mu ona uopšte nije potrebna; čini se da on živi potpuno okrenut sebi.”  pisala je Sofija u dnevniku.

Lav je srećan, pronašao je ženu koja se zbog njega odrekla svega, zamenivši život u prestonici njegovom zapuštenom bradom i seljačkim opancima.

Sofija, nekada obrazovana žena koja je živela u Kremlju, sada svojim nežnim stopalima gazi stajsko đubrivo i seje povrće umesto da odlazi u pozorište. Čitav teret seljačkog domaćinstva počiva na njenim krhkim plećima.

Sofija lektoriše Lavove rukopise i, po njegovoj želji, podučava decu kmetova u seoskoj školi koju je on sagradio.

Ubrzo mlada grofica ostaje trudna sa njihovim prvencem. Neprekidni kućni poslovi uzimaju svoj danak, porođaj je mučan, a lekari čak razmatraju upotrebu forcepsa kako bi izvukli bebu, Serjožu. Ipak, Lav Tolstoj,  taj vatreni zagovornik seljaštva, insistira da njegova supruga sama doji dete, zanemarujući njen težak slučaj mastitisa. Kada joj mleko presuši, muž pada u bes, optužujući je za požudu i nemoral. Jedva uspevaju da pronađu dojilju.

Lav zahteva da Sofija rađa dete za detetom, ne mareći za zdravlje ni budućnost svoje supruge i potomaka.
Prihvatajući seljački način života, Lav Nikolajevič želi što više dece. Ubrzo stiže Tatjana, a dve godine kasnije i Ilja i Lav.

Nakon rođenja trećeg deteta, par počinje da spava u odvojenim sobama, što Sofiji pričinjava duboku patnju. Oseća se usamljeno i krivi sebe što je izneverila muža. Želeći da bude još korisnija geniju, prevazilazi puko prepisivanje njegovih nacrta, počinje da ih uređuje i prevodi na strane jezike.

„Veoma sam usamljena. Moja deca su još veći tirani i bezobzirno upornija od svog oca. A njihov otac poseduje takav dar da neodoljivo ubeđuje druge u paradokse i pogrešne ideje, da sam ja, ne posedujući ni njegov intelekt ni njegov ugled, potpuno nemoćna u svim svojim zahtevima”, pisala je Sofija.

Nakon rođenja petog deteta, Sofja se razbolela, a lekari su joj savetovali da više ne rađa. Međutim, Tolstoj je odsečno izjavio „Ili ćeš rađati, ili ću se razvesti od tebe."

Sofja je ukupno rodila trinaestoro dece, zbog neprestanih porođaja imala je zdravstvene probleme, a bolove je ublažavala opijumom.

Od trinaestoro dece koje je rodila, jedanaestoro je sama dojila. Tokom prvih trideset godina bračnog života, bila je trudna sto sedamnaest meseci, to jest deset godina, a više od trinaest godina provela je dojeći.
Lav nije umeo da ceni taj herojski podvig ženstvenosti, nakon dvadeset godina braka, njihov odnos se pogoršao.

Tolstojeva lična sekretarica

Zahvaljujući dobrom obrazovanju, Sofija je postala ključni oslonac Lavu Tolstoju u njegovom književnom radu.

Radila je kao njegova lična sekretarica, svakodnevno pronalazeći vreme da dešifruje i prepiše piščev neujednačen rukopis. Sofija je sama sedam puta prepisala "Rat i mir".

Ako mislite da ju je Lav zbog te pomoći cenio, voleo i poštovao, duboko grešite.

Sofija je preuzela uloge cenzora, prevodioca i savetnika, starajući se o objavljivanju i lekturi suprugovih dela. Vredi napomenuti da je i sama bila vešta spisateljica koja je volela taj zanat, tokom života pisala je kratke priče i novele. Čak i njeni dnevnički zapisi poseduju posebnu iskrenost i umetničku vrednost, memoari Sofije Andrejevne smatraju se veoma značajnim za rusku književnost.

„.Neka ljudi sa blagonaklonošću gledaju na ženu kojoj je, možda, bilo iznad snaga da podnese, još od mladosti i na svojim krhkim plećima, uzvišeni poziv supruge jednog genija i velikog čoveka.”
Pored toga, borila se protiv cenzure zbog koje su izdavači odbijali Tolstojeva dela. Čak je uspela da izdejstvuje prijem kod cara kako bi dobila dozvolu za objavljivanje kontroverzne "Krojcerove sonate". Zahvaljujući Sofijinim naporima, mnogočlana porodica Tolstoj živela je dostojanstveno, ne oskudevajući ni u čemu. Sofija Tolstoj je čitav svoj život posvetila svom genijalnom suprugu.

Bekstvo od svega svetskog

Nakon "Ane Karenjine", nešto se promenilo u Tolstojevoj duši. Kao pisac i kao čovek, postigao je sve, veliki romani bili su iza njega, a okruživala ga je ogromna slava. Sve više se posvećivao filozofiji i asketizmu. Podrazumeva se da su čitava mnogobrojna porodica, vođenje domaćinstva i vaspitanje dece počivali na njenim plećima. Lav Tolstoj se posvetio traganju za spoznajom samog sebe i smislom života.

Upravo u tom periodu pisac se odrekao luksuza. Spasenje je pronašao u jednostavnoj hrani, skromnoj odeći i vegetarijanstvu. Tolstoj je tada odlučio da svoju imovinu i novac prepusti seljacima, ostavljajući svoju bolešljivu suprugu i brojnu decu, čije je rođenje sam zahtevao, bez ikakvih sredstava za život.

Kao veoma obrazovana žena, ona je lično podučavala decu i rešavala sporove među meštanima obližnjeg sela, takođe je osnovala ambulantu u Jasnoj Poljani. Pored toga, vodila je prepisku i pisala javne odgovore na kritike, pokrenula humanitarnu akciju tokom gladi 1892. godine, a kasnije postala pokroviteljka sirotišta za decu bez roditeljskog staranja.

Iz knjige Sofije Andrejevne "Moj život":

Lav Nikolajevič je „čeznuo za duhovnim sjedinjenjem koje je bilo gotovo nemoguće s obzirom na moju materijalnu egzistenciju i životne brige, brige od kojih nije bilo bega niti izlaza. Nisam mogla da delim njegov duhovni život samo putem reči; a sprovesti to u delo, raskinuti sa dotadašnjim životom vukući za sobom veliku porodicu,  bilo je nezamislivo, pa i iznad mojih snaga.”

Godine 1891. Lav Tolstoj je odlučio da se odrekne autorskih prava na svoje knjige, a suprugu je nazvao gramzivom i ograničenom. Sofija Tolstoj je tada legla na prugu ispred voza, koristeći pretnju samoubistvom kako bi primorala Lava da odustane od te namere.

„Užasno je, zastrašujuće i besmisleno vezivati svoju sreću za materijalne okolnosti, suprugu, decu, zdravlje, bogatstvo”  iz dnevnika Lava Nikolajeviča, jun 1863. godine.

 Pisac se u nju razočarao, supruga mu više nije bila istinska saputnica jer nije delila njegove nove vrednosti zasnovane na ideji o „moralnom siromaštvu”. Tolstoj je zabranio supruzi da uređuje njegove rukopise ili čita njegov dnevnik.

Sukobi među supružnicima postajali su iz godine u godinu sve češći i teži. Zatim je, u noći 28. oktobra 1910. godine, nakon još jedne svađe, pisac tajno i zauvek napustio dom, ostavivši supruzi oproštajno pismo.

Napisao joj je:

„Ne misli da sam otišao zato što te ne volim. Volim te i sažaljevam svim srcem, ali ne mogu drugačije da postupim...”

Nakon što je pročitala pismo, Sofija je potrčala ka jezercetu s namerom da se udavi, ali su je spasli. 31. oktobra primila je telegram u kojem je pisalo da se Lav Nikolajevič teško razboleo i da se nalazi u Astapovu. Njihov sin i ćerka otputovali su tamo, ali je njihovoj majci silom onemogućeno da krene. Pisac je preminuo 7. novembra, a dva dana kasnije sahranjen je u Jasnoj Poljani.

U svom dnevniku, Sofija Andrejevna je zapisala:

„Moj Levočka umire... I shvatila sam da moj život ne može da se nastavi bez njega. Živela sam s njim četrdeset godina. Za svet, on je slavna ličnost; za mene, on je čitavo moje postojanje. Naši životi su bili isprepleteni i — Bože moj! — koliko se samo krivice i kajanja nakupilo... Sve je gotovo; povratka nema. Pomozi mi, Gospode! Koliko sam mu ljubavi i nežnosti pružila, a ipak, koliko su često moje slabosti njemu nanosile bol! Oprosti mi, Gospode! Oprosti mi, moj slatki, slatki, dragi mužu!”

Supruga ga je nadživela za devet godina.

Čak i nakon muževljeve smrti, Sofija Andrejevna je ostala posvećena njegovom delu. Činila je sve što je u njenoj moći da sačuva i ovekoveči njegova dela, pisma i dnevnike. Pažljivo je čuvala sve što je bilo vezano za njenog pokojnog supruga, uključujući i rešavanje svih kriza na imanju Jasna Poljana. Tokom ostatka života, Sofija je trpela prekore poštovalaca koji su tvrdili da je bila nedostojna tog genija.

 Stil/dzen.ru