Iranski šah je morao da ostavi suprugu da bi našao drugu ženu koja će mu roditi sina: A onda je uradio nešto što je šokiralo njegov narod

„Potrebna mi je druga žena i naslednik“, rekao je šah. Ali Soraja je samo odmahnula glavom. Bolje razvod nego poligamija i deljenje muža sa drugom ženom.

Zaista, prosidba je usledila gotovo odmah, munjevita romansa kulminirala je veridbom do jeseni. U decembru 1959. godine, Teheran je bio svedok raskošnog venčanja šaha i njegove mlade neveste Farah.

Nova kraljica je dočekana sa radoznalošću i nadom. Dvadesetjednogodišnja Farah se odlikovala obrazovanjem, lepotom i nezavisnim duhom, osobinama neobičnim za tradicionalne kraljevske neveste. Šah je cenio njenu inteligenciju i ljubaznost, divio se njenom zapadnom obrazovanju, kao što su to činile i njegove dve prethodne žene i njenom nezavisnom razmišljanju.

Od samog početka, jasno je stavio do znanja da u svojoj ženi ne želi da vidi samo ceremonijalnu figuru iz harema prošlih epoha. „Služiću narodu Irana“, izjavila je Farah kao odgovor, prihvatajući ulogu kraljice.

Međutim, prva i najvažnija dužnost mlade kraljice bila je da dinastiji obezbedi muškog naslednika. Dve prethodne žene šaha nisu uspele da ispune ovu misiju, jedna je rodila samo ćerku i pobegla u Egipat, dok se druga pokazala neplodnom, što je dovelo do raspada njihovih brakova.

Pritisak na dvadesetjednogodišnju Farah bio je ogroman. Shvatila je da budućnost monarhije zavisi od nje. Krajem oktobra 1960. godine, te nade su se ostvarile. U porodici Pahlavi rođen je zdrav dečak, prestolonaslednik Reza.

Šahova radost nije imala granica. Lično je rano ujutru odvezao suprugu u porodilište i, čuvši lekareve dragocene reči: „Vaše Veličanstvo, dečak je!“, podigao je ruke ka nebu, zahvaljujući Alahu na sinu koga je dugo čekao.

Zemlja se radovala. Da bi obeležio rođenje naslednika, šah je bukvalno obasipao narod uslugama, proglasio je dvodnevni nacionalni praznik, smanjio porez na dohodak za 20% i pomilovao 98 zatvorenika.

U Teheranu je odjeknuo počasni patrol od 41 topa, a hiljade ljudi je izašlo na ulice u radosti. Kada je šah pokušao da napusti bolnicu, oduševljena gomila je okružila njegov automobil, blokirajući mu put, policija je morala da mu očisti hodnik.

Farah je postigla ono što prethodne šahove žene nisu uspele, rodila mu je sina. U narednim godinama, u carskoj porodici se rodilo još troje dece. Farah se trudila da im pruži toplo, gotovo jednostavno detinjstvo, koliko god je to bilo moguće u kraljevskoj palati. Šah je obožavao svoje naslednike i često se pojavljivao sa njima u javnosti.

Tokom ovih godina, šah je govorio o svojoj ženi sa nežnošću i ponosom, ona nije bila samo njegova voljena, već i pouzdana pratilja koja mu je pružila „sreću očinstva i nastavak moje porodične loze“, kako su dvorjani tada primetili.

Dana 26. oktobra 1967. godine, odigrao se događaj bez presedana u modernoj iranskoj istoriji. U raskošnoj prestonoj sali teheranske palate, usred blistavih kristalnih lustera i bljeskova televizijskih kamera iz celog sveta, šah je lično stavio krunu ukrašenu smaragdima, rubinima, biserima i dijamantima na glavu svoje supruge.

Na današnji dan, Farah je zvanično postala Šahbanu, prva krunisana carica Irana u poslednjih 2.500 godina, od vremena drevnih kraljevstava do arapskog osvajanja. Nijedna od prethodnih supruga iranskih šahova nije dobila takvu čast. Mohamed Reza je prekršio vekovnu tradiciju, naravno, to je bio više gest zahvalnosti prema njegovim naslednicima.

Krunisanje 1967. godine je održano sa neviđenim sjajem. Francuski juveliri su posebno za ceremoniju napravili novu carsku krunu za Faraha, a pozlaćena kočija, replika habzburške kočije, dopremljena je iz Evrope kako bi kraljevski par vozila ulicama prestonice.

Na dan krunisanja, likujuće gomile su se okupile duž putanje povorke. Farah, obučena u bogato izvezenu smaragdnozelenu haljinu i dijamantsku tijaru, polako se vozila u kočiji, obasutoj cvećem, pozdravljajući gomilu.

Dobivši titulu Šahbanu, Farah je takođe stekla nova ovlašćenja. Šah je zvanično proglasio njenom regentkinjom, u slučaju da mu se nešto desi pre nego što naslednik postane punoletan, ona je trebalo da vlada zemljom. Za muslimanski Istok tog vremena, ova odluka je bila zapanjujuće smela i nečuvena.

U samoj ceremoniji krunisanja dogodio se dirljiv trenutak kada je sam šah uzeo krunu i stavio je na Farahovu glavu, baš kao što je Napoleon nekada krunisao Žozefinu.

Dobivši slobodu delovanja nakon što je ispunila svoju „dužnost prema prestolu“, carica se energično angažovala u društvenim, dobrotvornim i kulturnim aktivnostima. Farah je predvodila desetine fondacija, od organizacija koje podržavaju majke i obrazovanje žena do saveta za kulturni razvoj.

Svakog jutra je odlazila u svoju kancelariju i radila do kasno u noć, nadgledajući škole, bolnice i muzeje. Zahvaljujući njenim inicijativama, u Iranu su otvoreni novi muzeji savremene umetnosti, a izgubljena kulturna blaga su vraćena u domovinu. Tokom tih godina, Šahbanu je stekao ogromnu popularnost među narodom.

Istovremeno, Farah je ostala trendseterka i simbol elegancije. Vitka, uvek besprekorno obučena, sa otvorenim osmehom, zaslepljivala je svetske lidere i štampu. Zapadni novinari su je zbog njenog sofisticiranog stila, šarma i aktivne javne uloge nazvali „Žaklin Kenedi Bliskog istoka“.

Farah Pahlavi je blistala na naslovnicama časopisa, personifikujući moderni Iran, bogat, sekularan i perspektivan. Hiljade iranskih žena težile su da se oblače kao Farah, noseći kratke suknje i otkrivajući lica, baš kao ona. Prema memoarima, sam šah je u šali nazivao svoju ženu svojom „ministrkom mode“ i čak odobrio objavljivanje lokalnog izdanja časopisa Plejboj u Iranu.

Ali u drugoj polovini 1970-ih, nezadovoljstvo među nekima u Iranu je raslo zbog brzih promena i luksuza vladajuće elite. Konzervativni krugovi, posebno islamsko sveštenstvo, bili su ogorčeni evropskim načinom odevanja i sekularnim načinom života Šahbanua, videći ih kao oličenje zapadnih uticaja stranih tradicionalnom islamu.

Kako se zemlja suočavala sa ekonomskim teškoćama i političkim napetostima, ova osećanja su počela da se šire. Godine 1978, talas protesta protiv šahovog režima zahvatio je ulice. Mase su skidale portrete Farah sa fotografija carskog para koje su nedavno krasile ulice i u besu ih gazile. To je bio gorak udarac za samu caricu.

Farah, liberalka, pokušavala je do samog kraja da ublaži vladinu politiku i pronađe kompromis sa opozicijom. Pozivala je šaha na ustupke i lično se sastala sa vođama.

Šah je poslušao svoju mudru ženu, ali vreme za reforme je već prošlo. U jesen 1978. godine, protesti su eskalirali u nerede i sukobe sa vojskom. Zemlja je tonula u haos, sve više ličeći na bure baruta. Farah je priznao da je miris nadolazeće katastrofe sve više bio u vazduhu.

U januaru 1979. godine postalo je jasno, Pahlavijevi dani na vlasti su bili odbrojani. Šah, koji je do samog kraja bio u agoniji zbog svoje odluke, konačno je pristao da napusti zemlju, nadajući se da će njegov odlazak smiriti narod. Za Farah, ova odluka je bila neverovatno teška, nije mogla da zamisli život daleko od svoje domovine, palate koja je postala njen dom i ljudi koji su je sa slavljem dočekali samo dan ranije. 16. januara 1979. godine, kraljevski avion je poleteo sa teheranskog aerodroma.

Počelo je teško putovanje kroz strane zemlje. Mnoge zemlje su se plašile da prihvate svrgnutog šaha, a novi iranski režim je njemu i Farahu pretio smrtnom kaznom. Nakon kratkog utočišta u Maroku, porodica se preselila na Bahame, a zatim u Meksiko. Konačno, kada se šahovo zdravlje naglo pogoršalo, Sjedinjene Države su mu dozvolile da se vrati na lečenje, ali je ova poseta razljutila islamske revolucionare i dovela do uzimanja talaca u američkoj ambasadi u Teheranu u novembru 1979. godine.