Godinama sam verovala da se nesreća jednostavno zalepi za neke ljude. Gledala sam druge kako planiraju budućnost, raduju se sitnicama i mirno spavaju, dok sam ja imala osećaj da me od prvog jutarnjeg pogleda kroz prozor prati neka nevidljiva težina.
Živim u Tuzli i oduvek sam bila žena koja je porodicu stavljala ispred svega. Nikada nisam tražila mnogo za sebe. Bila sam srećna kada su svi oko mene bili dobro. Međutim, došao je period kada se činilo da se ceo moj svet ruši, a ja nisam mogla da shvatim zbog čega.
Počelo je sasvim neprimetno.
U kući je nestalo smeha. Muž je postajao sve hladniji, kao da između nas stoji zid koji niko ne može da sruši. Razgovori su se pretvarali u rasprave, a rasprave u dane ćutanja.
Najteže mi je padalo ponašanje dece.
Imala sam utisak da me iz dana u dan sve više odbacuju. Sve što bih rekla bilo je pogrešno. Svaki savet dočekivali su nervozno, a svaka moja briga njima je izgledala kao mešanje u njihov život. U jednom trenutku počela sam da se pitam da li su prestali da me vole ili sam ja negde ozbiljno pogrešila.
Sedela bih sama u kuhinji, gledala u šolju kafe i razmišljala gde je nestala ona porodica zbog koje sam živela.
Kao da nas je pratila neka nesreća
Nisu to bili samo porodični problemi.
Kvarovi u kući postali su gotovo svakodnevni. Jednom bi procurila cev, drugi put bi pregoreo neki uređaj, pa bi se pokvario automobil baš kada nam je bio najpotrebniji. Novac je odlazio brže nego što je dolazio, a svaka nova sedmica donosila je novu brigu.
Počela sam da se budim umorna, iako sam spavala celu noć. Često sam osećala neobjašnjiv nemir, kao da mi nešto ne da da udahnem punim plućima.
Pitala sam se da li umišljam ili zaista postoji nešto što ne mogu da objasnim.
Poseta hodži
Jednog dana ispričala sam sve jednoj starijoj ženi koju poznajem godinama.
Slušala me je pažljivo, a onda tiho rekla:
"Elmedina, idi kod hodže. Ne košta te ništa da ga saslušaš."
Dugo sam razmišljala.
Nikada nisam bila osoba koja je za svaku nevolju tražila natprirodno objašnjenje. Verovala sam da se većina problema rešava razgovorom, trudom i strpljenjem. Ali kada više ne znaš odakle da počneš, uhvatiš se za svaku slamku nade.
Otišla sam.
Hodža me nije prekidao dok sam pričala. Saslušao je svaku reč, a onda nekoliko trenutaka ćutao.
Na kraju je mirnim glasom rekao: "Moguće je da ti je neko ostavio zapis u jastuku. Kada dođeš kući, raspori jastuk na kojem spavaš. Ono što pronađeš donesi meni."
Te reči su mi odzvanjale u glavi celim putem do kuće.
Nisam imala hrabrosti
Jastuk je stajao na krevetu kao i svakog dana.
Gledala sam ga dugo. Govorila sam sebi da je to običan jastuk i da unutra ne može biti ničega osim vune i punjenja. Ipak, nešto me nije ostavljalo na miru.
Kasno uveče uzela sam makaze.
Polako sam rasporila šav. Prstima sam razdvajala punjenje, centimetar po centimetar, ubeđujući sebe da sam uzalud poverovala u celu priču.
A onda sam napipala nešto tvrdo.
Srce mi je počelo lupati toliko jako da sam na trenutak prestala da dišem.
Između punjenja nalazio se mali zamotuljak pažljivo umotan u platno i čvrsto povezan koncem.
Sigurno nije mogao sam da dospe tamo.
Odgovore nisam tražila sama
Nisam ga otvarala.
Setila sam se šta mi je hodža rekao i već sledećeg jutra odnela sam mu ono što sam pronašla.
Pogledao je zamotuljak, a zatim mi rekao da ga ne vraćam u kuću i da se, bez obzira na sve, ne prepustim strahu.
Objasnio mi je da ljudi imaju različita verovanja o ovakvim stvarima, ali da nijedan predmet ne treba da bude jači od čovekove vere, nade i razuma. Te reči su me pogodile više nego bilo šta drugo.
Najveća promena dogodila se kasnije
Ne mogu da tvrdim šta je bio pravi uzrok svega što nam se dešavalo.
Ne mogu da kažem ni da je baš taj zamotuljak promenio moj život.
Ali mogu da kažem da sam od tog dana prestala da živim u stalnom strahu.
Počela sam više da razgovaram sa svojom porodicom, manje da ćutim kada me nešto boli i više da cenim svaki miran dan.
Vremenom su se i odnosi u kući promenili. Nije se sve rešilo preko noći, ali kao da je nestala ona teška atmosfera koja nas je pritiskala.
Danas, kada se setim tog jastuka, ne razmišljam toliko o onome što je bilo sakriveno u njemu, koliko o tome koliko čovek može da tr neko ovu priču nazvati slučajnošću, neko će upi, a da nikome ne kaže koliko mu je teško.
Možda će neko ovu priču nazvati slučajnošću, neko će u njoj videti upozorenje, a neko potvrdu svojih verovanja.
Ja samo znam da sam tog dana, prvi put posle mnogo vremena, osetila da se nada ponovo vratila u moj dom.
