Nakon epidemije korona virusa 2020. godine mnogi su spas videli u begu van grada, u prirodi, na selu, u šumi ili na vodi, a Jovan Bjelanović iz Kaća koji je nekada vodio uspešnu građevinsku firmu, prirodu je pretvorio u svoju svakodnevicu, pa najveći deo godine provodi na Tari, u kampu koji je gotovo u potpunosti izgradio sopstvenim rukama.
Poznat je i kao "Šumsko tumaralo", živi daleko od klasične infrastrukture, sam gradi kuće, kuva na vatri i kaže da se nikada nije osećao slobodnije. Njegov dom okružen je gustom šumom, daleko od gradske buke i užurbanog ritma.
U intervjuu za Blic Ženu otkrio je kako dane provodi radeći, družeći se sa gostima i prenoseći im znanja o životu i snalaženju u prirodi.
– Teško je živeti u prirodi, ali je osećaj slobode ogroman. U gradu samo uključite grejanje ili šporet, a ovde mesecima unapred morate da pripremate drva, ložite vatru, održavate je i razmišljate o svemu. Zahtevnije jeste, ali mi upravo to daje osećaj da zaista živim – kaže Jovan.
Na Taru je, kako kaže, stigao sasvim slučajno. Prijatelj ga je poveo da pogleda plac koji se prodavao, ne sluteći da će mu taj odlazak potpuno promeniti život.
– Prespavao sam nekoliko noći u šatoru i već tada sam znao da želim da ostanem. Posle toga sam se stalno vraćao. Boravio sam sve duže na Tari, a u Kaću sve kraće. Na kraju je Tara pobedila – priča Jovan.
Danas, usred gotovo 3.700 kvadratnih metara šume, vodi kamp sa jurtama, letnjom kuhinjom, tuševima, kompostnim toaletima i prostorom za kampovanje. Gotovo sve što se danas tu nalazi izgradio je sopstvenim rukama.
I iako njegov kamp danas izgleda uređeno i pruža sve što je potrebno za boravak u prirodi, Jovan kaže da su mu najlepše uspomene vezane upravo za početke, kada na tom mestu gotovo da nije bilo ničega.
– Najlepše je bilo dok sam sve stvarao. Prvo sam imao samo improvizovanu nadstrešnicu, pa jednu jurtu, zatim drugu, treću... Posle su došli tuševi, letnjikovac i kuhinja. Sreća je upravo u tom procesu stvaranja – priča Jovan.
Dodaje da je svaki kamen, svaka daska i svaki detalj nastajao polako, bez žurbe.
– Ništa nije napravljeno preko noći. Sve smo radili korak po korak i upravo zbog toga svaki deo ovog mesta ima svoju priču.
Na pitanje kako mu prija ovakav način života, Jovan odgovara bez mnogo razmišljanja.
– Pet godina nisam bio bolestan. Tuširam se hladnom vodom tokom cele godine, mnogo vremena provodim napolju i verujem da čoveku priroda vraća mnogo više nego što očekuje – kaže on.
Ipak, dodaje da život u šumi nije idilična razglednica, već svakodnevni rad i velika odgovornost.
– Morate da radite svaki dan. Ovde nema dugmeta koje će rešiti problem. Sve zavisi od vas – poručuje Jovan.
Jedna od stvari koju Jovan posebno voli jeste to što u kampu gotovo da nema mobilnog signala. Upravo zato, kaže, ljudi se brzo odvoje od ekrana i okrenu jedni drugima.
– Zaborave telefone. Sedi se oko vatre, svira gitara, razgovara se. To su uspomene koje ostaju za ceo život – priča Jovan.
Najveća potvrda da radi pravu stvar, dodaje, jeste to što mu se gosti iz godine u godinu vraćaju.
– To mi je najbolji pokazatelj da su ovde pronašli ono zbog čega su došli.
Jovan je posebno ponosan na to što su njegova deca odrastala u prirodi, učeći kroz svakodnevne životne situacije, a ne samo iz školskih udžbenika.
Kaže da je njegov najmlađi sin matematiku savladao na sasvim drugačiji način – dok su zajedno gradili.
– Koristili smo običan metar. Tako je kroz igru naučio centimetre, decimetre, metre, sabiranje i množenje. Decu treba pustiti da istražuju, penju se na drveće i sama rešavaju probleme – priča Jovan.
Veruje da upravo takav način odrastanja razvija samostalnost, motoriku i kreativno razmišljanje, ali i stvara mnogo čvršću vezu sa prirodom.
Stil / Žena
