Prethodnih dana hiljade vernika dolazi u Hram Svetog Save kako bi se poklonili jednoj od najvećih svetinja pravoslavnog sveta - Pojasu Presvete Bogorodice.
Kolone ljudi satima su čekale da priđu relikviji koju vernici vekovima smatraju izvorom utehe, nade i blagoslova. A među onima koji su želeli da celivaju svetinju bila je i veroučiteljka Milica Rakić.
Milica do Pojasa Presvete Bogorodice nije došla iz prvog pokušaja, a u jednom trenutku čak je pomislila da joj nije suđeno da se pokloni ovoj relikviji.
Njen prvi dolazak u Hram Svetog Save bio je sa učenicima Šeste beogradske gimnazije, gde predaje veronauku. U litijskom hodu krenuli su od škole, preko centra grada, do Hrama Svetog Save. Međutim, gužve su već tada bile ogromne, u Hram su ušli na bočna vrata, ali je gužva već bila toliko velika da nisu uspeli ni da vide gde se nalazi Pojas Presvete Bogorodice. Deca su nekako instinktivno osećala gde je svetinja, ali zbog ogromne gužve morali su da odustanu.
Kako su dani prolazili, redovi su postajali sve duži. Vernici su čekali satima, a pojedini i po celu noć kako bi došli do svetinje. Veroučiteljka priznaje da je u jednom trenutku počela da preispituje sebe.
- Iskreno da vam kažem, pomislila sam: "Gospode, možda nisam dostojna." Ako već ne mogu da celivam pojas, možda postoji neki razlog zašto mi to nije dato.
Zatim je došla jednog dana bez očekivanja, stala sa strane i samo se pomolila Presvetoj Bogorodici i Gospodu Isusu Hristu. Tada je doživela veliki mir i u tom trenutku je odustala od želje da po svaku cenu priđe svetinji. Međutim upravo tada, kada je prestala da očekuje da će uspeti, dogodilo se ono što ona opisuje kao pravo malo čudo.
Nekoliko dana kasnije, zajedno sa prijateljicama koje su doputovale iz Crne Gore, krenula je na jutarnju službu. Iako su prethodnih dana gužve bile ogromne, tog jutra situacija je bila potpuno drugačija.
- Došla sam u petak rano ujutru. Posle ogromnih redova tokom srede i četvrtka, nisam ni pomišljala da ću moći da priđem. Međutim, ispostavilo se da gotovo nije bilo gužve. Slušala sam jutrenje na stepeništu ispred hrama, a zatim sam tokom liturgije uspela da celivam Pojas Presvete Bogorodice. Nastavila sam da učestvujem u bogosluženju, pričestila se, a kasnije sam otišla i u manastir Ravanicu, gde smo celivali mošti svetog kneza Lazara. Sve to za mene predstavlja jedan veliki blagoslov - kazala je ona.
Inače pristup Pojasu Presvete Bogorodice dozvoljen je i za one koji nisu kršteni. Mnogi upravo kroz ovakva iskustva počinju dublje da upoznaju veru i pronalaze put ka crkvi. Bratstvo manastira Vatoped na Svetoj Gori godinama prikuplja i čuva priče vernika o uslišanim molitvama i isceljenjima. Najpoznatija svedočenja odnose se na bračne parove koji su imali problema sa začećem, ali postoje i brojne priče o ljudima koji su, prema njihovim rečima, dobili pomoć u borbi sa teškim bolestima, zavisnostima i drugim životnim iskušenjima.
Prema crkvenom predanju, Pojas Presvete Bogorodice predstavlja deo odeće koju je nosila Bogorodica. Smatra se jednom od najdragocenijih hrišćanskih relikvija, a vekovima se čuva u manastiru Vatoped na Svetoj Gori. Njegov dolazak u Srbiju izazvao je ogromno interesovanje vernika, zbog čega su se ispred Hrama Svetog Save danima formirali višesatni redovi.
Stil / Žena
