1966. godine, Bobi se prijavila za učešće na Bostonskom maratonu. Odgovor koji je dobila bio je hladan i ponižavajući: „Žene fizički nisu sposobne da trče maraton. Ne možemo preuzeti tu odgovornost.“
Ali Bobi nije odustala. Trenirala je u tajnosti, sa neverovatnom upornošću i hrabrošću. A na dan maratona sakrila se iza grma blizu starta. Kada je oko polovina trkača završilo, pridružila se trci.
Nosila je bermude svog brata, muške patike, kupaći kostim i široki džemper, kako bi izgledala kao muškarac među ostalim trkačima. Plašila se da će, ako otkriju da je žena, biti izbačena sa staze. Ili još gore, uhapsiti je.
„Znala sam“, rekla je godinama kasnije, „da će pokušati da me zaustave. Zato nisam odmah skinula džemper, iako sam se gušila od vrućine.“
Ali istina nije mogla dugo da ostane skrivena. Drugi trkači su ubrzo primetili ženu koja trči pored njih. Bobi je očekivala najgore. Umesto toga, dogodilo se nešto neverovatno.
Ovi muškarci, umesto da je zaustave, rekli su joj: „Ako neko pokuša da vas uznemiri, zaustavićemo ga.“
Kada se konačno osetila bezbedno, Bobi je skinula džemper. A onda se dogodilo nešto što niko nije očekivao. Gomila duž cele piste eksplodirala je u ovacijama. Muškarci su joj pružili ruke. Žene su plakale.
Dok je prolazila pored Ženskog koledža Velsli, stotine učenica su je čekale, vičući njeno ime i skačući od radosti. Saznale su za nju. I bila je prepoznata, ne samo kao žena, već i kao pionir.
Čak ju je i guverner države Masačusets čekao na cilju. Prišao joj je i pružio joj ruku.
Bobi Gib je postala prva žena koja je trčala Bostonski maraton. I završila ga je. Bez zvanične medalje. Bez startnog broja. Samo sa poštovanjem. Sa divljenjem. I ušla u istoriju.
