Nakon katastrofe u Černobilju on je pokušao da zataška jezivu istinu, a onda je ova Jugoslovenka svetu otvorila oči: Da nije bilo 3 heroja milioni bi nastradali

Eksplozija u nuklearnoj elektraniČernobilj dogodila se na današnji dan pre tačno 40 godina i smatra se jednom od najvećih ekoloških katastrofa u istoriji čovečanstva, a nakon 4 decenije broj nastradalih i dalje nije poznat.

Šta se desilo kobne noći u u Černobiljskoj nuklearnoj elektrani u blizini grada Pripjat u Ukrajini?

- Nije eksplodirao reaktor. To je nemoguće. Zapalio se samo poklopac. Nema mesta za paniku - govorio je noćnoj smeni u kontrolnoj sobi nuklearne elektrane Černobilj Anatolij Djatlov, zamenik glavnog inženjera.

Noćnu smenu tog 26. aprila 1986. vodio je Aleksandar Akimov. Morali su da naprave redovan test na reaktoru br. 4. Testiranje je počelo u 1 sat, 23 minuta i četiri sekunde iza ponoći. Samo 41 sekundu nakon početka testa Akimov i Leonid Toptunov, inženjer koji je bio zadužen za rad reaktora, znali su da je nešto nije kako treba.

- Gori reaktor broj. 4!, rekli su Akimovu Valerij Perevozčenko i Vjaćeslav Bražnik koji su radili u halama s parnim turbinama i dojurili u kontrolnu sobu. Akimov je odmah i sam otišao u halu s turbinama kako bi se i sam uverio da je izbio požar.

Zbog testa simulacije nestanka struje, sigurnosni sistemi i sistemi regulisanja snage bili su isključeni. Nakupljanje i pritisak pare izazvali su eksploziju koja je podigla poklopac od 1000 tona. Samo nekoliko sekundi nakon prve eksplozije odjeknula je ona puno veća, koja je raznela ceo reaktor br. 4, izbacila krhotine grafita oko reaktora te u potpunosti otkrila jezgro. Radijacija je počela da izlazi u vazduh.

U eksploziji je istog trenutka poginuo Valerij Kodemčuk, mehaničar zadužen za vodene pumpe. Njegovo telo pronašli su kolege Valerij Perevozčenko i Vjaćeslav Bražnik koji su radili u halama s parnim turbinama. Međutim, nikad ga nisu izvadili. Ostao je zauvek zatrpan kod zloglasnog reaktora br. 4.

Ni stanovnici Pripjata, grada u kojem se stanovali radnici elektrane Černobilj, nisu znali šta se zbiva iako su čuli detonaciju i u daljini videli da nešto gori. U Pripjatu je živeo i vatrogasac Vasilij Ignjatenko sa svojom suprugom Ljudmilom. Ignjatenko je među prvima došao do elektrane i s kolegama je gasio vatru, ali nisu znali da je reaktor otvoren i da će za nekoliko dana umirati u nezamislivim bolovima, kao i radnici u elektrani zaduženi za sistem hlađenja.

Akimov je naredio radnicima da ručno otvore ventile na sistemu za hlađenje reaktora. Telefonske linije unutar elektrane bile su prekinute. Djatlov je, s druge strane, naredio Aleksandru Kudrjatsevu i Viktoru Proskurjakovu, početnicima koji su bili na obuci, da odu u centralnu halu i da ručno pokrenu uranjanje kontrolnih šipki u reaktor kako bi ga ugasili.

Kurdjatsev i Proskurjakov su se za to morali da se popnu na 36. visinu platforme postavljene oko reaktora, ali su po dolasku videli da je sve unušteno. Stajali su iznad otvorenog jezgra reaktora.

Po povratku u kontrolnu sobu njihova koža bila je crna od radijacije, a kroz radnu odeću već je probijala krv. Doza radijacije koju su dobili dok su stajali iznad jezgra bila je fatalna. Ona je ubila i vatrogasce na vrhu reaktora koji su dobili zadatak da odozgo gase požar.

Kurdjatsev i Proskurjakov su u panici objašnjavali kako su od njih ostala samo vatrogasna creva. Međutim, zamenik glavnog inženjera Djatlov im i dalje nije verovao.

- Niste u pravu. Eksploziju je uzrokovalo mešanje vodonika i kiseonika u rezervoaru za hlađenje. Reaktor je netaknut - tvrdio je Djatlov.

U to je Djatlov uveravao i glavnog inženjera Nikolaja Fomina i direktora elektrane Viktora Brjukanova, više menadžere, koji su bili zaduženi za rad nuklearne elektrane.

Brjukanov je nakon toga o "nesreći manjih razmera", kako je tvrdio, zakazao i krizni sastanak pripjatskog Ministarstva unutarnjih poslova i to svega sat vremena nakon eksplozije. U tom trenutku krenula su politika zataškavanja.

Radio 101 prvi u Jugoslaviji objavio vest o katastrofi

Zagrebački Radio 101 prvi je u Jugoslaviji objavio informaciju o nuklearnoj katastrofi u Černobilju. Bilo je to 28. aprila, dva dana nakon katastrofe.

Alisa Bauman tada je bila voditeljka Laboratorija za radioaktivnost biosfere Instituta za medicinska istraživanja u Zagrebu. Na austrijskom radiju čula je vest o nesreći te potvrdila da su i merenja u Zagrebu pokazala znatna odstupanja. Informacije je, zahvaljujući ćerki koja je radila kao novinarka, objavila na Radiju 101 i upozorila građane da zatvore prozore i ne izlaze, jer je smatrala da treba zaštititi novorođenčad i malu decu od prvog talasa radioaktivnog vazduha s mnogo joda koji se veže za štitnjaču.

Nakon što je Alisa Bauman objavila tu vest, nazvali su je iz vrha tadašnjih vlasti i zapretili da će je staviti u zatvor jer je prekoračila svoja ovlašćenja. Ali, vest je već bila napolju, u žiži javnosti, i shvatili su da bi njeno zatvaranje bilo kontraproduktivno.

Vlast u Moskvi i dalje se pravila da se ništa ne događa. Sovjetski ministri šefu partije servirali su ublaženu verziju incidenta.

Oko četiri sata 26. aprila tadašnjeg generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog saveza Mihaila Gorbačova probudila je zvonjava telefona.

- Nema mesta za paniku. Zapalio se rezervoar za hlađenje, vatrogasci gase požar. Količina radijacije je mala i nije toliko opasna - izvestili su ga njegovi ministri.

Pozivu je prethodio sastanak Ministarstva unutarnjih poslova u Pripjatu i partijskog komiteta. Brjukanov, koji je bio i direktor elektrane, nakon sastanka s predstavnicima o svemu je obavestio i zamenika ministra za industriju nuklearne energije, a potom još nekoliko ministara koji su o svemu obavestili Gorbačova.

Građani Sovjetskog saveza živeli su u neznanju dok se prostorom oko Černobilja širila radijacija. Oko 30 ljudi poginulo je tokom same eksplozije i u narednim mesecima, dok je 350.000 ljudi evakuisano. Kod 5.000 dece i adolescenata dijagnostikovan je rak štitne žlezde, a otrovna radijacija proširila se na mnoge evropske zemlje.

Međutim da nije bilo trojice hrabrih inženjera koji su otišli u ronilačkim odelima ispod vrelog nuklearnog reaktora u Černobilju i spasili celu Evropu, posledice bi bile mnogo pogubnije.

Aleksej Ananenko, Valerij Bespalov i Boris Baranov spasila su milione stanovnika sveta.

Černobil je mogao da se pretvori u još strašniju katastrofu, da nije bilo samožrtvovanja ovih heroja, za koje većina nas nikada nije čula.

Naime samo pet dana nakon eksplozije, 1. maja 1986. godine, sovjetske vlasti u Černobilju su došle do strašnog otkrića: jezgro eksplodiranog reaktora se još topilo. Jezgro je sadržalo 185 tona nuklearnog goriva, a nuklearna reakcija se nastavila alarmantnom brzinom.

Inženjeri su odmah razvili plan za sprečavanje mogućih eksplozija preostalih reaktora. Odlučeno je da tri osobe prođu u ronilačkoj opremi kroz poplavljene komore četvrtog reaktora. Kada stignu do rashladne tečnosti, naći će par ventila i otvoriti ih tako da voda potpuno iscuri odatle dok jezgro reaktora ne dođe u kontakt sa njom.

Za milione ljudi u SSSR-u i Evropljane, koji su se suočili sa neizbežnom smrću, bolešću i drugom štetom usled nadolazeće eksplozije, ovo je bio odličan plan.

Što se ne bi moglo reći za same ronioce. Tada nije bilo goreg mesta na planeti od rezervoara vode ispod četvrtog reaktora koji se polako topi. Svi su savršeno dobro znali da će svako ko uđe u ovo radioaktivno grotlo moći da živi dovoljno dugo da završi ovaj posao, ali ne više od toga.

Sovjetske vlasti su objasnile okolnosti predstojeće druge eksplozije, plan za njeno sprečavanje i posledice: u stvari, to je bila neizbežna smrt od trovanja radijacijom.

Tri čoveka su se dobrovoljno prijavila da pomognu, znajući da će to verovatno biti poslednja stvar koju će uraditi u životu.

Tri heroja koja su spasila milione građana sveta

Bili su to viši inženjer, inženjer srednjeg nivoa i nadzornik smene. Posao nadzornika smene bio je da drži podvodnu lampu kako bi inženjeri mogli da identifikuju ventile koje treba otvoriti.

Sledećeg dana, černobiljska trojka obukla je svoju opremu i uronila u smrtonosni bazen, koji je bio u mrklom mraku, a svetlo iz vodootporne baterijske lampe nadzornika smene je bilo prigušeno i povremeno se gasilo.

Išli su napred u mutnom mraku, potraga nije donela nikakve rezultate. Ronioci su nastojali da što pre završe radioaktivno putovanje: u svakom minutu ronjenja, izotopi su slobodno uništavali njihova tela. Ali još uvek nisu pronašli odvodne ventile. I tako su nastavili potragu, iako je svetlo svakog trenutka moglo da se ugasi, a tama da se nad njima zatvori.

Fenjer je zaista pregoreo, ali to se dogodilo nakon što je njegov snop pokazao cev u mraku. Inženjeri su je primetili. Znali su da cev vodi do istih ventila. Ronioci su u mraku doplivali do mesta gde su videli cev. Zgrabili su ga i počeli da se dižu, hvatajući ga rukama. Nije bilo svetla. Nije postojala zaštita od radioaktivne, destruktivne jonizacije za ljudsko telo. Ali tamo, u mraku, postojala su dva ventila koji su mogli da spasu milione ljudi.

Ronioci su ih otvorili i voda je šiknula. Bazen je počeo brzo da se prazni, a kada su se trojica muškaraca vratila na površinu, posao je bio završen. Zaposleni i vojnici su ih dočekali kao heroje, i zaista ti jesu bili. Kažu da su ljudi bukvalno skakali od radosti.

Tokom sledećeg dana, svih pet miliona galona radioaktivne vode je isticalo ispod četvrtog reaktora. Dok je jezgro koje se topilo iznad bazena stiglo do rezervoara, u njemu više nije bilo vode. Druga eksplozija je izbegnuta.

Rezultati analiza sprovedenih nakon ovog ronjenja su se slagali u jednom: da trio nije uronio u bazen i isušio ga, eksplozija pare ubila bi stotine hiljada ili čak milione ljudi.