Otvorenost je odavno postala svojevrsna moda. Ljude pozivaju da budu iskreni, da dele, da se ne zatvaraju, da hrabro govore o sebi i da ne grade suvišne zidove.
Na rečima to zvuči lepo, čak i mudro. Ali u stvarnom životu, preterana iskrenost se vrlo često ne pretvara u bliskost, već u gubitak poštovanja, zavist, ogovaranje, tuđe mešanje i onaj neprijatan osećaj da ste ljudima sami dali previše ključeva od sopstvenog života.
Problem nije u tome što ne smete biti iskreni. Problem je u tome što ne želi vam svako dobro ko vas pažljivo sluša. Jedna osoba je prosto radoznala, druga upoređuje vaš život sa svojim, treća pamti vaše slabe tačke, a četvrta ume lepo da saoseća, da bi kasnije iskoristila rečeno protiv vas. Što čovek naivnije veruje da iskrenost uvek izaziva poštovanje, to bolnije kasnije plaća za tu veru.
Postoje stvari koje je o sebi bolje ne pričati skoro nikome, osim zaista bliskim i proverenim ljudima. Ne zato što treba živeti u oklopu, u svakoga sumnjati i pretvoriti se u hladan sef bez duše. Već zato što zrela ličnost ume da razlikuje iskrenost od širom otvorenih vrata. Nije sve što nosite u sebi dužno da postane javno dobro.
Zrela osoba uvek ima unutrašnju teritoriju na koju ne pušta slučajne prolaznike. I to nije zatvorenost. To je oblik samopoštovanja bez kojeg je veoma teško sačuvati i mir i dostojanstvo.
Zašto nas prevelika otvorenost skupo košta
Mnogima se čini da će im ljudi uzvratiti istom merom ako o sebi govore iskreno i otvoreno. Misle da otvorenost razoružava, izaziva poverenje i produbljuje odnose. Ponekad to zaista funkcioniše, ali samo tamo gde su pored vas zreli i dobronamerni ljudi. U svim ostalim slučajevima, otvorenost postaje poklon u tuđim rukama, a vi više ne kontrolišete šta će oni sa tim poklonom uraditi.
Tuđe uho retko je neutralno. Čovek vas sluša kroz svoje komplekse, zavist, skrivenu konkurenciju i sopstvenu korist. Čak i onaj ko je u trenutku razgovora iskreno saosećao sa vama, kasnije može preneti čuveno dalje, prodiskutovati s nekim ili vas unutrašnje obezvrediti. Nikada nećete saznati u kojoj je tačno tački vaša otvorenost prestala da bude iskrenost i postala ranjivost.
Posebno je opasno to što ljudi često govore previše o sebi ne iz snage, već iz teskobe. Žele da budu brže shvaćeni, da izazovu simpatije ili dobiju podršku. Upravo u tom trenutku daju drugima previše materijala o svom životu. Kasnije ostaje samo gorko pitanje zašto je to uopšte izgovoreno? Ne mora sve što ste preživeli i osetili biti izgovoreno naglas. Umeće ćutanja u pravom trenutku često štiti jače od najlepše ispovesti.
I savet: Ne otkrivajte svoje najbolnije tačke
Svako ima nešto što ga najviše boli. Stare traume, strahove, porodične pukotine, ono od čega se još uvek niste potpuno oporavili. To je najopasnije dati u tuđe ruke.
Dok je između vas prisutna toplina, čini se da vas osoba brižno sluša. Ali život je dug, odnosi se menjaju, simpatije se hlade, a ljudi se svađaju. Tada sve ono što ste poverili kao najranjivije može da vam se vrati u obliku zajedljivosti, podsmeha ili hladnog pogleda u kojem više nema poštovanja.
Neke "unutrašnje sobe" vašeg života ne trebaju posetioce. Njima je potrebna tišina i pravo da pripadaju samo vama. Dobronamernost ne zahteva potpuni pristup vašoj duši, ali vaša psihička bezbednost često zahteva jasna ograničenja.
II savet: Ne pričajte prerano o velikim planovima
Postoji iskušenje koje zavara i najpametnije. Čim se pojavi ideja ili važan san, javlja se želja da to podelimo kako bismo dobili podršku ili divljenje. Čini se da izgovoreni planovi postaju stvarniji, ali zapravo se često dešava suprotno.
Tuđe oči se brzo umešaju u ono što je još krhko. Neko će se nasmejati, neko posumnjati, a neko će vam prosto pokvariti ukus budućnosti svojim strahovima i skepticizmom. Odjednom, ono što je u vama svetlelo jasno, postaje tuplje i teže, kao da su na to položene tuđe ruke.
Postoji još jedna opasnost: izgovoreni planovi daju lažni osećaj već obavljenog posla. Čovek dobije pažnju i divljenje, i deo unutrašnje energije koja je trebala da ide u akciju, iscuri u razgovoru. Spolja se ništa nije desilo, a unutra je postalo teže pokrenuti se. Najjače stvari rastu u tišini. Prvo uradite, ojačajte ideju, dovedite je do rezultata, a onda je pokažite.
III savet: Ne iznosite detalje iz svojih ljubavnih odnosa
Ovo je jedna od najčešćih grešaka. Čim se u privatnom životu nešto poljulja, čovek traži gde da izbaci napetost: kod prijatelja, rođaka, na internetu. U trenutku može postati lakše, ali kasnije dolazi naplata.
Prvo, ljudi skoro nikada ne vide celu sliku. Oni čuju vašu verziju rečenu u afektu. Vi ćete se možda pomiriti sa partnerom, ali kod njih će ostati loš utisak. U tuđim očima vaša voljena osoba će već biti obeležena kao loša, slaba ili izdajnik, i to često truje odnos jače nego sam konflikt.
Drugo, čim u vaš par uđu tuđa mišljenja, on prestaje da pripada samo vama dvoma. Ljudi počinju da savetuju, upoređuju i projektuju svoje neuspehe i strahove. U toj buci postepeno prestajete da čujete sebe. Privatni život prestaje da bude privatan onog trenutka kada ga prečesto iznosite napolje.
IV savet: Ne govorite o svom novcu i nivou blagostanja
Novac je jedna od najopasnijih tema. Čak i veoma dobri odnosi mogu se neprimetno pokvariti ako u njih uđe tema vaših prihoda, ušteđevine ili skupih kupovina.
Problem nije samo u zavisti. Novac menja pogled ljudi. Jedan će misliti da vam sve ide lako i da vaše muke nisu vredne saosećanja. Drugi će nesvesno očekivati da budete darežljiviji i uslužniji. Treći će početi da upoređuje svoj život sa vašim i tiho se ljutiti.
Isto važi i za finansijske teškoće, ne pričajte o njima svima. Neki ljudi vas neće žaliti, već će zapamtiti vašu slabost i početi da vas gledaju s visine. Što ste smireniji i uzdržaniji u razgovorima o prihodima i rashodima, to bolje po vas.
V savet: Ne hvalite se previše svojim dobrim delima i uspesima
Na prvi pogled zvuči čudno, jer se sreća treba deliti. Ali postoji tanka granica. Možete živeti svoj život bez skrivanja lepih događaja, a možete stalno isticati svoja dostignuća i pomoć drugima.
Ova druga varijanta često izaziva skrivenu iritaciju, čak i kod onih koji vam se smeškaju. Mnogi teško podnose tuđu stabilnost i sreću. Dok delite bol, spremni su da vas zagrle, ali čim počnete da pokazujete uspeh, kod mnogih se javlja zavist.
Posebno je opasno pričati o sopstvenim dobrim delima. To brzo pretvara iskren postupak u formu samopromocije. Dobro urađeno bez objave ima posebnu lepotu. Uspeh ne zahteva stalnu potvrdu, a prava radost ne treba previše gledalaca da bi bila stvarna.
Zašto je ćutanje često moćnije od reči
Ljudi su navikli da misle da je snaga u tome da se govori direktno i mnogo. Ali zrelost često izgleda drugačije. To je sposobnost da odaberete šta ćete zadržati za sebe. Ne zato što ste prazni, već zato što unutra imate vrednost koju ne želite da rasipate pred tuđim očima i sudovima.
Ćutanje na pravim mestima čini čoveka celovitijim. Takvi ljudi ostavljaju snažan utisak jer se u njima oseća stabilnost. Oni ne izlivaju sebe u razgovoru i ne pretvaraju svoj život u beskrajan niz objašnjenja.
Šta sačuvati samo za najbliskije
Svako treba da ima veoma uzak krug ljudi kojima je dopušten pristup pravoj dubini. Bliskost se određuje kvalitetom brižnosti.
Za najbliskije možete ostaviti svoje strahove, porodične složenosti i najfinije radosti. Ali čak i tu važi pravilo: poverenje se ne daje automatski po rodbinskom statusu.
Nije svaki rođak bezbedan, niti je svaka prijateljica brižna. Zreo život se gradi na selekciji, ne samo ljudi, već i stepena pristupa koji im dajete. Najjači ljudi nisu oni koji nikome ne veruju, već oni koji umeju da prepoznaju kome dati ključ, a kome ostaviti samo ljubazan osmeh i opšte informacije o vremenu.
Stil/Dzen