Branko Ćopić je oženio uglednu doktorku iz Beograda, a patio za 18 godina mlađom ženom i sa njom se tajno viđao: Kad je umro, oko nasledstva nastao haos

Književnik i Akadamik Branko Ćopić pisao je pesme, pripovetke, novele, satirične priče, romane, a naročito je bio cenjen kao pisac za decu, za njih je najviše voleo i da stvara. U amanet je ostavio kapitala dela koja se čitaju iz generacije u generaciju. Inspiraciju je nalazio u motivima iz zavičaja, likovima iz mladosti, dogadjajima iz rata, mentalitetu društva i narodnoj tradiciji.

Rodjen je 1. januara 1915. godine u Hašanima, u Bosanskoj krajini. Odrastao je u zemljoradničkoj porodici. Rano je ostao bez oca. Veliki uticaj na njega imali su deda i stric. Njihove priče bile su plodonosno seme koje je budilo maštu i otkrivalo jedan potpuno novi svet obojen rečima.

Tokom osnovne škole zavoleo je knjigu, a ta ljubav prema pričama ostala je glavna nit Brankovog života. Svoje prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Nakon završene niže gimnazije u Bihaću, usledilo je školovanje za učitelja. Tih godina, nekoliko puta je isključivan iz škole zbog svog buntovničkog držanja. Pod uticajem Saveza komunističke omladine Jugoslavije i socijalističkih ideja, otvoreno je kritikovao društveno-politički sistem i čitao je zabranjenu literaturu. Zbog toga je učiteljsku školu upisanu u Banjaluci, učio i u Sarajevu i Delnicama, a završio u Karlovcu. Tokom studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu pisao je priče za „Politiku”. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i na sebe skrenuo pažnju književne kritike kada je 1939. godine dobio nagradu „Milan Rakić”. Diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.

Drugi svetski rat ga je zatekao na odsluženju vojnog roka u Mariboru. Partizanskom pokretu otpora priključio se 1941. godine i bio je aktivni učesnik borbe sve do kraja rata. Nakon oslobodjenja radio je u Beogradu kao urednik dečijeg lista „Pionir” i bio je član redakcije „Savremenika”. Vremenom se sve više okretao pisanju, da bi se tokom 50-tih godina u potpunosti posvetio književnosti.

Ljubavni život pod velom tajni

Kraj supruge Bogdanke pronašao je pravi ljubav, mir, utočište, mirnu luku, sve dok nije upoznao zanosnu Dubrovčanku.

Oboje su u to vreme bili u braku, a jedan slučajan susret na Krki bio je presudan. Branko Ćopić je 18 godina mlađu dubrovačku učiteljicu upoznao kada je bio već dvanaest godina u braku s lekarkom – pedijatrom Bogdankom Cicom Ilić, a Marijana je bila u braku s jednim priznatim Dubrovčaninom. To je bio osnovni razlog zbog čega su krili svoj odnos i zbog čega su se punih 19 godina dopisivali u tajnosti.

Marijana Babić, kojoj je pravo ime bilo Marija Ana, početkom šezdesetih godina radila je kao učiteljica u jednoj dubrovačkoj osnovnoj školi. U maju 1963. godine sa svojim razredom je otputovala na izlet na slapove Krke.

Bila je veče, učiteljica je upravo sa decom sedala za večeru, kad je za susedni sto seo jedan od najpoznatijih pisaca u zemlji. Uzela je salvetu, na njoj napisala nekoliko stihova Dobriše Cesarića: “I teče, teče jedan slap…” Salvetu je dodala Branku Ćopiću i provocirajući ga doviknula: “Vi pjesnici često ženama pišete stihove na salveti. Mislite da to kod svake pali. E, kod mene nije takav slučaj”.

Zbog njene poruke Ćopić se zacrveneo i zaćutao. Učiteljica je naglo ustala i počela recitovati njegovu poemu “Grob u žitu”. Tako je izgledao njihov prvi susret. Sledeći susret desio se tri godine kasnije na Tjentištu. Tada mu je napokon ostavila svoju adresu. Marijana nikad nije zaboravila dan kad je pisac otišao za Beograd. Tri dana kasnije dobila je Brankovo pismo.

“Draga drugarice Marijana, očekivao sam da ću vas videti ono jutro kada sam polazio sa Tjentišta, ali vas nije bilo. Tako otputovah, a da se ne pozdravimo. Bilo mi je zbog toga istinski žao. Žao mi je i danas. Odavno se nisam susreo s jednim tako osećajnim i dragim čitaocem. To bih vam rekao i usmeno da tu nije bio prisutan vaš muž. Ni muževi ni žene ne znaju primati komplimente upućene njihovim bračnim drugovima. Sasvim razumljivo. Da sam na mestu vašeg muža, ja bih svakom vašem obožavatelju izlio čitav jedan gradski vodovod na glavu da se rashladi. Pozdravlja vas više nego srdačno vaš Branko Ćopić”, stajalo je u pismu, prenele su "Novosti".

Pisao je Branko Marijani iz Pariza, Londona, Istanbula, Kavkaza. Bio je romantičan i nežan, ali i diskretan, imajući obzira prema udatoj ženi i majci dve devojčice. “Pismo, naravno, odmah uništite,” često je ovim rečima završavao.

Pisao je o sebi, o književnosti, o politici. Doživljavao ju je kao nekog tajnog ispovednika, poverljivog, ali i dovoljno dalekog. Znao je da su njegove tajne kod Marijane potpuno sigurne. Pisma je slao na adresu Ženskog učeničkog doma, gde je Marijana u međuvremenu počela raditi kao direktorka, a ona je njemu odgovarala na Udruženje književnika Srbije u Beogradu.

“Najmilija prijateljice, nisam se javljao jer sam dugo bio na putu po Jugoslaviji i inostranstvu… Čim vas se sjetim, na usta mi počnu navirati sve samo nježne riječi. Vi lično ne dajete mi povoda da vam se tako obraćam, pa se bojim da moje pismo slučajno ne padne u neke neželjene ruke pa da vam načinim komplikacije…Željno čekam glasa od Vas i ljubim Vašu sjenku. Vaš Branko….PS. Pismo, naravno, odmah uništite…”

Još jedno Brankovo pismo upučeno Mirjani glasilo je:

“Svi pisci moraju da piju jer tek onda kroz njih prolaze bure i oluje. Jedino koga znam da ne pije jeste moja prijateljica Desanka Maksimović“, priznao joj je u jednom pismu Branko Ćopić. Jednom joj je predložio susret u dubrovačkom hotelu “Excelsior”. Rekao joj je da se ne brine, samo će je gledati. Ničim nije hteo ugroziti njihov savršen odnos.”

Marijana Babić je volela Ćopićev njegov rad i slala mu svoje pesme, a jednom je izjavila da se jedna od njih našla u Ćopićevoj zbirci. Njihovo dopisivanje bilo je najintenzivnije u vreme dok je Ćopić pisao zbirku pripovedaka „Bašta sljezove boje“.

Slučajni svedok njihove romanse bio je novosadski književnik Vladimir Kuljača kome je lepa učiteljica, svojevremeno, poverila na čuvanje manji deo te prepiske od ukupno 54 pisma, a on je uz njen blagoslov o toj romansi snimio tridesetominutni film “Dubrovačka tajna veza”. Veći deo prepiske s Ćopićem Dubrovčanka je čuvala sve do devedesetih godina. Kada je buknuo rat, Marijana se uplašila za svoju sudbinu i spalila sva pisma iz kartonske kutije. Preživela su samo četiri koje Kuljača i danas čuva u Novom Sadu.

Tajni susreti učiteljice Marijane i Branka Ćopića odigravali su se najčešće u okolini Dubrovnika. Da li su prerasli u istinsku ljubav, Marijana nije želela da otkrije nikom bližnjem, pa ni Kuljači. Priznala je samo da su se pisma proredila osamdesetih godina, a i kada su stizala, bila su konfuzna jer je Ćopić već duboko bio u depresiji zbog nerazumnog progona, onih koje je u nebesa izdigao svojom literaturom. Dve godine pre svoje smrti Branko Ćopić je prestao da joj piše.

Nije razumeo tu hajku koja se podigla protiv njega posle “Jeretičke priče” u kojoj je kritikovao parazitski moral nekih komunista.

Kada se duboko depresivni pisac, 26. marta 1984. sa beogradskog mosta na Savi, vinuo u smrt, Kuljača se zatekao u Dubrovniku. Uznemirenim glasom, pozvala ga je telefonom Marijana: “Branko se ubio”, rekla je olovnim glasom i zamolila Kuljaču da isplovi brodićem, te u skrovitom jadranskom zalivu baci u more venac od cveća.

“I danas osećam njegovu ruku na svom ramenu dok šetamo Stradunom”, izjavila je Marijana u filmu „Ćopićeva rajska duša/Dubrovačka tajna veza“ Vladimira Kuljače.

Dubrovačka učiteljica preminula je 2012. u 83. godini života.

Ko je bila Brankova supruga?

Pre nego što je upoznao Mirjanu, jjegova najveća ljubav bila je Bogdanka Cica Ilić, čiveni pedijatar. Na ludi kamen stali su 1951. godine, a kumovi na venčanju su bili pesnici - Skender Kulenović i Dušan Kostić.

Bračno ognjište Ćopići su svili prvo u zgradi palati na uglu ulica Srpskih vladara i General Ždanove u garsonjeri na trećem spratu. U prvoj sobi je bila redakcija “Pionira”, a u drugoj je stanovao njen glavni urednik Branko Ćopić sa ženom Cicom. Nešto kasnije, Branko je kupio veliki stan u istoj zgradi, samo na ulazu iz Ulice srpskih vladara. Posle jutarnje kafe Cica bi odlazila na posao, u Dom zdravlja na Novom Beogradu, a Branko je ostajao sam. Sam sa tolikim svojim likovima, pričama i emocijama.

Prvo bi, kažu, narezivao olovke, a onda je sedao za pisaći sto. Pisao je u običnoj đačkoj svesci, mnogo decenija. A kada mu se napisano ne bi dopalo – brisao je, takođe običnom đačkom gumicom. I tako celo pre podne, sve dok se Cica ne bi vratila. Ona je, uz sve druge obaveze, bila i prvi strogi čitalac Brankovih dela.

Majka branila Ćopića pred Titom

Ćopićeva satira u to vreme bila je opasna za njega samog, što se i uvidelo nakon njegove "Jeretičke priče", posle koje je usledio i Kongres antifašističkog fronta žena, boraca.

Na Kongresu, govorio je i Tito, koji je Branka označio kao izdajnika, i to dok je u sali bila Ćopićeva majka. Premda Ćopić nije uhapšen, do kraja života bio je marginalizovan od partijskih struktura.

- Druže Tito, Branka možete kako god hoćete da ga nazovete, ali ne možete za njega reći da je izdajnik - rekla mu je Ćopićeva majka po rečima Tome Kuruzovića.

Jednom prilikom je, u pismu jednom prijatelju, Branko Ćopić napisao: „Nije me majka Ličanka rodila da puzim i previjam se i više volim da me čak i anarhistom nazovu, i drskim i bezobraznim čovjekom, negoli književnikom bez kičme, bez dostojanstva i savjesti“.

U svojim visokomoralnim i savesnim stavovima istrajao je do kraja, ne želeći da pravi kompromise zarad ličnog komfora.

Kako je "oslobodio" Beograd?

Beograd je u Drugom svetskom ratu oslobođen 20. oktobra 1944. godine. Među oslobodiocima grada nalazio se i slavni književnik Branko Ćopić. Doduše, njegova priča o tome kako je proveo “Beogradsku operaciju” malo se razlikovala od priča drugih vojnika…

Drugi svetski rat Branka Ćopića je zatekao u Đačkom bataljonu u Mariboru. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik, a kako se vreme oslobođenja primicalo dobio je i poseban zadatak - da ide za Beograd i krene sa pripremama za rad na prvom pionirskom listu.

Stići do Beograda u ono vreme nije bilo lako - Ćopić je putovao avionom pod neprijateljskom artiljerijom, ali je nekako stigao do sela Divci kod Valjeva gde je bio privremeni aerodrom. A prava avantura tek ga je čekala. Nastavio je putovanje ka Beogradu i onda sreo pripadnike Crvene armije. Oni su imali kamion, ali su na njemu transportovali jedan desantni čamac. Ćopić nije imao kud - popeo se i tako je u Beograd ušao vozeći se putem - u čamcu!

A to nije bio kraj dogodovštinama.

“Kad smo izbili na Slaviju odjednom odozdo, od Terazija raspali mitraljez! Kako ono puknu, ja skočih u neku sporednu ulicu i onako u onom trku naletih na neku ženu, krupnu. Ja njoj u naručje upadnu, a ona mene stegnu, kaže: “Oslobodioče naš!” Ajde, rekoh, izem ti oslobodioca", prepričavao je Ćopić kasnije.

 Dan kada je sebi okončao život

Pre nego što je oduzeo sebi život, kako se pisalo, Branko je bio u hotelu "Moskva", gde je bogato častio konobare, uz reči "Imam, verujte, veliki razlog."

Otišao je do mosta i napustio ovaj svet. Danas se most zove Brankov, a ulica koja vodi do njega Brankova.

Sećanje glumca Tome Kuruzovića na Branka Ćopića, čuvenog Nikoletine Bursaća i njegovog višedecenijskog prijatelja, bilo je toplo, a za života je čuvao mnoge sitnice koje su pripadale Branku, od mantila kupljenog u Parizu, do dugmeta s košulje koje je našao s Brankom suprugom Bogdankom Cicom na mestu njegove smrti.

– Bio je u svemu, vidite, jedan zaista skroman i štedljiv čovek – pričao je za "Novosti" Kuruzović i dodao

– Njegova Cica mi je ispričala kako su kupili ovaj mantil koji vam pokazujem. Branko je probao, kazao: „A, ne dopada mi se, jer su džepovi mali, ne mogu u njih da stavim knjigu“. Parižani su, valjda poštujući Branka više nego mi sami, brzo odgovorili. Za nekoliko minuta iznutra su mu zašili nove džepove – da knjiga može da stane.

Poslednja 2 sata života

Poslednja dva sata njegovog života predstavljena su u dokumentarnom filmu "Moja mala iz Bosanske Krupe" reditelja Puriše Đorđevića. Polusatna priča zasniva se na dirljivom svedočenju Momčila Srećkovića iz sela Zabrežja kod Obrenovca, koga su Ćopić i njegova žena kao dečaka školovali u Beogradu.

Zahvaljujući Srećkoviću, kome je Ćopić u to vreme pomogao da završi novinarsku školu, "Novosti" su došle do proširene verzije njegovog svedočenja. Tog ponedeljka, 26. marta 1984, kada je definitivno odlučio da okonča život, Ćopić se javio upravo Momčilu.

"Branko me je oko dva po podne pozvao telefonom da hitno dođem, jer ima nešto važno da mi priča. Odmah sam krenuo za Beograd, a kad sam stigao, on već nije bio kod kuće. Cica mi je rekla da je u depresiji i da sedi u parku. Našao sam ga na klupi, nije okretao glavu, samo mi je rekao: 'Tužan sam ti, jarane moj. Dobio sam novi poziv za policijsko saslušanje, hoće da mi ogule kožu. Ali neće oni više da mi zagorčavaju život. Jarane moj, zatvaram svoj dućan, a tebi ostavljam ključeve da ih baciš u Savu'".

Onda je predložio da prošetamo. Koračali smo od Terazija ka hotelu 'Moskva', pa je hteo da sedimo u bašti i popijemo po koktu. Branko je mnogo i brzo pričao, od toga da su mu najdraži 'Doživljaji mačka Toše' i da je proza njegov domen, rudnik, do toga da nikada ni na koji način ne treba da se bavim politikom". 

Na njegovo insistiranje krenuli smo ka Zelenom vencu, iako je već bilo sedam uveče. Nije prestajao da priča – govorio je da su njegove bajke ukradene, nedosanjane, da su na naivne slike ljudi koje je imao pali studen i magla, a da su sve priče koje je napisao u spomen narodu koji ume da pljucka smrti u brk…", pričao je Momčilo.

Po Srećkovićevom svedočenju, tako su stigli i do mosta. Branko je želeo da mu pokaže kamenu klupu na kojoj je proveo prvu noć u Beogradu, i kako je bio nagnut, naočare su mu pale dole.

"Otrčao sam stepenicama da ih nađem, a kad sam se vratio gore, Branka više nije bilo. Okretao sam se u mraku okolo, a kad sam ga konačno primetio, on je već prešao polovinu mosta ka Novom Beogradu. Počeo sam da trčim i da ga dozivam, ali od zvona sa Saborne crkve koja su u tom trenutku zvonila nije mogao da me čuje.

Ono što je za mene ostalo najstrašnije je to što sam stigao desetak koraka iza Branka kada sam video kako se naginje ka metalnoj ogradi i nestaje. Bio sam u šoku, odjurio sam dole skoro bez svesti. Branko je ležao u lokvi krvi, a oči su mu bile širom otvorene..."

Stigle su policija i hitna pomoć. Kako ističe, tada je usledio novi šok – ispitivali su ga zašto nije sprečio Ćopićevo samoubistvo ili da li ga je on možda gurnuo sa mosta… Ispitivanje je prestalo tek kada je Bogdanka došla u stanicu policije sa oproštajnim pismom koje je pronašla tek te noći.

"Ogromnu nepravdu je Branko doživeo i veliko zlo. Skoro svi su ga ostavili i izdali, kolege, pisci, mnogi drugovi, saborci, prijatelji. Njegova smrt prošla je sasvim tiho, a film Puriše Đorđevića donekle ispravlja tu nepravdu i rasvetljava istinu o tome zašto se Branko ubio", govorio je Momčilo nakon piščeve smrti.

"Branko nije rođen sa nagonom smrti"

Dobrica Ćosić je svojevremeno podvukao:

"Branko Ćopić svakako nije bio samoubica genetskom određenošću; on nije rođen s nagonom smrti", napisao je Dobrica Ćosić u svom eseju o velikom piscu, "najhumornijem duhu naše savremene književnosti". S tim humorom uspeo je da podnese jedan strahovit rat, ali nije uvek mogao pesnički da iznese jedan surovi i ideološki mir, naveo je Ćosić.

Prerano smo ostali bez njegovog talenta i stvaralaštva, iako nam je najvoljeniji "pisac iz naroda" toliko dao – od čudesnih doživljaja Nikoletine Bursaća i mačka Toše, do "Bašte sljezove boje", "Ježeve kućice", "Magarećih godina", "Proloma", "Bronzane straže", da ne zaboravimo i obaveznu lektiru "Orlovi rano lete". A mogao je još... U januaru te 1984. kada je odlučio da nas napusti, napunio je tek 69 godina.

Branko Ćopić je sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Pisao 3 testamenta

Godine 1968, Branko Ćopić je napisao prvi testament od ukupno tri koliko je posle njegove smrti pronađeno. I u prvom, i u drugom, i u trećem, svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, svoje autorsko pravo, sav nameštaj i slike u stanu, ostavlja supruzi Bogdanki Cici Ilić-Ćopić.

Danas most preko Save ispod kojeg je prvi put prespavao kada je boravio u Beogradu nosi njegovo ime, ali nažalost zbog tragične smrti u martu 1984. godine. U pohlepnoj želji njegove dalje rodbine povela se rasprava na sudu oko zaostavštine. Spor je trajao nekoliko godina, sa mnogo trivijalnih detalja – koliko je Branko Ćopić imao knjižica i koliko je milijardi ostavio… Presuđeno je u korist supruge, a ona je sve, osim nekoliko ličnih stvari, zaveštala Zadužbini Branka Ćopića u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.