Monah Gavrilo je kao mlad pripadao bogomoljačkom pokretu a posle Drugog svetskog rata oni su bili na meti nove komunističke vlasti. Vitomira, kako je bilo svetovno ime starca Gavrila, uhapsili su pod optužbom da je narodni neprijatelj i neprijatelj socijalističkog poretka.
Iako su ga tereali da ne govori da Bog postoji i da se učlani u partiju, on se nije hteo odreći Gospoda i svoje vere. Zbog toga je dobijao strašne batine, a jednom mu je od udaraca pukla bubna opna. Jednom su ga prebili i bacili usred zime u ćeliju sa hladnom vodom. Porodici su javili da je mrtav, ali je on preživeo. Nakon izlaska iz zatvora, postao je crkvenjak u Jagodinskoj crkvi, da bi u manastir pošao kad je već bio prevalio pedesetu.
Proročanstvo koje je sve šokiralo
Monahinja Makrina Majstorović, kao i još neki vernici, bili su svedoci ispunjavanja proročkih reči starca Gavrila.
Zbog toga oni veruju da bi njegova upozorenja trebalo shvatiti ozbiljno, kao signal za pokajanje naroda, koje je, kao što svedoči duhovna i crkvena istorija, umilostivilo Gospoda da ne popusti iskušenja i stradanja na svoj verujući narod.
Bog je, od davnina, kao što svedoči Stari zavet, slao svoje proroke i duhovne ljude da prenesu određene porukenarodu, da ih poduče, upozore... Pravoslavna crkva slavi u čuva uspomenu na Proroke koji su najavili dolazak Gospoda Isusa Hrista. I posle toga, u poslednjih dve hiljade godina, Bog je preko velikih duhovnika upozoravao narode. Jednog od takvih duhovnika, pravednika i molitvenika za ceo pali rod ljudski, naš narod imao je u monahu Gavrilu.
"Srbiju će rasparčati, na delove, otcepiće i Vojvodinu i Kosovo, i Sandžak, i Crna Gora će delom Albanija biti, daće se njenom narodu na korišćenje, naši neće tamo smeti ni živeti. I tamo će naše svetinje rušiti. A svet će ih podržavati, isti oni koji su nas i bombardovali. Više se neće iz Beograda zemljom upravljati, već će posebno, svaka otcepljena jedinica imati svoje centre za sve. Spas je u opštem pokajanju i povratku Srba Bogu. Posle velikog svetskog sukoba Srbi će uz pomoć Rusije vratiti Kosovo", govorio je monah.
"Uobičajeno je bilo da kada dođemo iz rada, pročitamo večernju molitvu i onda uđemo u sobu kod oca, da ga pre spavanja obiđemo, da se dogovorimo za naredni dan, da nam da uputstva, da se ocu požalimo ako je nešto bilo loše, ili da ga pitamo da li mu nešto treba. Uvek smo zadnji oproštaj, kad polazimo u sobu, uzimali iz očeve sobe. Majka i ja smo spavale u sobi preko puta da bismo mogle noću oca da obiđemo, da mu ne ispadne žar i tako…
Tako smo jednom ušle u njegovu sobu bez nekog posebnog razloga, da ga obiđemo, da vidimo da mu nije slučajno spala posteljina, da mu namestimo. Otac je prišao prozoru i čudesno je pogledao. Tada još nije bilo ni bombardovanje, ni rat na Kosovu. Pogledao je kroz prozor i pogledao je ka nebu i kazao:
"Joj, ćerko, vidi mesec krvav, ćerko, nebo se otvorilo, crveni barjaci sa neba kreću na Kosovo. Krvavi barjaci, ćerko, ponovo će rat, ponovo će rat za Kosovo da se bije..., kaže on, i na pravoslavlje udarili, doći će da zavlada taj njin polumesec. Ćerko moja, misle da zgaze pravoslavlje, kad se budu osmelili, Bog im neće dati."
"Vidim, ćerko, da oni donose odluku da nam zemlju rasparčaju i da nam Kosovo uzmu. Moraju se skloniti svetinje iz naših crkava, tako su i naše mudre vladike Čarnojevići radili, svetinje su nosili sa mesta na mesto, da ne bih njih agarjani poduzeli. Vidim kuće na Kosovu gore, vidim narod beži, padaju i ubijaju i Albance i Srbe."
"Vidim, ćerko, naše krstove ruše na crkvi. A ja velim: Kako, oče, ruše, ko će se na crkvu popeti, visoka je, ako padne? Kaže on: Vidim, ćerko, popeo se na crkvu i krst ruši.’ Kasnije, kada je 2004. godine bio pogrom, setila sam se toga. I tada mi je još rekao: Joj, rat se i nevolja bliži, velika muka i nesreća, ali ne vredi", ispričala je mati Makrina.
Zaplakao bi često, i govorio: Bolje, deco, da znate kakve nevolje predstoje, da se ne iznenadite, i da znate odakle samo dobru da se nadate, da se ne date prevariti.
"Biće tada i veliko otpadništvo. Ko god ne bude primio srcem veru pravoslavnu, poverovaće raznim obmanama i verovaće lopovima i lažovima, verovaće lažnim obećanjma stranih vladara, a od toga ništa imati neće. Mnogi će tražiti svoja ognjišta, ali neće moći od korova da prepoznaju koje je njihovo dvorište bilo i imanje. Blago tad onima koji su naučili skromno da žive, a oni koji su naučili u raskoši, neće moći lako nemaštinu i glad da prihvate. Ništa im njihove pare neće pomoći. Tada, kad se to sve bude dešavalo, čuvajte semena svega, žitarica i povrća, da imate šta posijati, jer neće imati gde da se kupi seme ko ovo sad, pa da imate da posejete i da se prehranite.
"Mnogo vladika, sveštenika i teologa u zadnje vreme neće se rukovoditi po Božijem rasuđivanju, onim što je za narod korisno, već po čulnom, telesnom, zastraniće, a i po nagovoru ljudi, ugađaće im; biće tu i političara i drugih, sa kojima će oni prijateljstva graditi. Neće rasuđivati po poukama Svetih otaca."
