- Monah Gavrilo je, prema svedočenjima vernika, govorio o teškim iskušenjima za Srbiju, Kosovu i mogućim podelama zemlje.
- Monahinja Makrina Majstorović prenela je njegove reči o ratu, rušenju svetinja i stradanju naroda.
- Gavrilo je poručivao da je spas u pokajanju, veri i skromnom životu, uz čuvanje semena i oslanjanje na sopstveni rad.
Život monaha Gavrila obeležili su vera, stradanje i nepokolebljiva odanost pravoslavlju. Još kao mladić našao se na udaru komunističkih vlasti, koje su ga zbog njegovih verskih uverenja smatrale neprijateljem novog poretka. Ni zatvorske kazne, ni batine, ni pokušaji da ga primoraju da se odrekne Boga nisu uspeli da promene njegova uverenja.
Kasnije, kada je postao monah, o njemu su počela da se prenose svedočenja o proročkim rečima koje je izgovarao, posebno onima koje su se odnosile na Kosovo, stradanje naroda i budućnost Srbije.
Od zatvorskih tortura do monaškog života
Monah Gavrilo je kao mladić pripadao bogomoljačkom pokretu, čiji su članovi nakon Drugog svetskog rata bili na meti nove komunističke vlasti. Vitomira, kako mu je bilo svetovno ime, uhapsili su pod optužbom da je narodni neprijatelj i protivnik socijalističkog poretka.
Iako su ga primoravali da prestane da govori o Bogu i da se učlani u partiju, nije želeo da se odrekne Gospoda i svoje vere. Zbog toga je trpeo strašne batine, a jednom prilikom od udaraca mu je pukla bubna opna. U drugoj prilici pretukli su ga i usred zime bacili u ćeliju sa hladnom vodom. Porodici su čak javili da je preminuo, ali je on uspeo da preživi.
Nakon izlaska iz zatvora postao je crkvenjak u Jagodinskoj crkvi, a monaškom životu posvetio se tek kada je već prešao pedesetu godinu.
Proročanstva o Kosovu i budućnosti Srbije
Monahinja Makrina Majstorović, kao i još neki vernici, tvrdila je da je bila svedok ispunjenja proročkih reči starca Gavrila. Zbog toga su verovali da njegova upozorenja treba shvatiti ozbiljno i posmatrati ih kao poziv narodu na pokajanje.
U pravoslavnoj tradiciji, kroz istoriju, posebno mesto zauzimaju proroci i duhovnici za koje se verovalo da su prenosili Božije poruke, upozoravali narod i pozivali ga da se vrati veri. Još od vremena Starog zaveta, prema biblijskom predanju, Bog je slao proroke da ljudima ukažu na opasnosti i posledice udaljavanja od duhovnih vrednosti. Pravoslavna crkva čuva uspomenu na proroke koji su najavljivali dolazak Gospoda Isusa Hrista, a u narednim vekovima narod je imao i velike duhovnike čije su pouke ostale zapamćene.
Jedan od njih, prema svedočenjima vernika, bio je i monah Gavrilo, koji je govorio o teškim iskušenjima, mogućim podelama zemlje i budućnosti Kosova.
"Srbiju će rasparčati, na delove, otcepiće i Vojvodinu i Kosovo, i Sandžak, i Crna Gora će delom Albanija biti, daće se njenom narodu na korišćenje, naši neće tamo smeti ni živeti. I tamo će naše svetinje rušiti. A svet će ih podržavati, isti oni koji su nas i bombardovali. Više se neće iz Beograda zemljom upravljati, već će posebno, svaka otcepljena jedinica imati svoje centre za sve. Spas je u opštem pokajanju i povratku Srba Bogu. Posle velikog svetskog sukoba Srbi će uz pomoć Rusije vratiti Kosovo", govorio je monah.
Svedočenje monahinje Makrine o neobičnom prizoru
Jedno od najpoznatijih svedočenja o starčevim rečima ostavila je monahinja Makrina Majstorović. Prema njenom kazivanju, dogodilo se to tokom jedne večeri, kada su ona i njena majka ušle u sobu da obiđu monaha Gavrila pre spavanja.
"Uobičajeno je bilo da kada dođemo iz rada, pročitamo večernju molitvu i onda uđemo u sobu kod oca, da ga pre spavanja obiđemo, da se dogovorimo za naredni dan, da nam da uputstva, da se ocu požalimo ako je nešto bilo loše, ili da ga pitamo da li mu nešto treba. Uvek smo zadnji oproštaj, kad polazimo u sobu, uzimali iz očeve sobe. Majka i ja smo spavale u sobi preko puta da bismo mogle noću oca da obiđemo, da mu ne ispadne žar i tako…
Tako smo jednom ušle u njegovu sobu bez nekog posebnog razloga, da ga obiđemo, da vidimo da mu nije slučajno spala posteljina, da mu namestimo. Otac je prišao prozoru i čudesno je pogledao. Tada još nije bilo ni bombardovanje, ni rat na Kosovu. Pogledao je kroz prozor i pogledao je ka nebu i kazao:
"Joj, ćerko, vidi mesec krvav, ćerko, nebo se otvorilo, crveni barjaci sa neba kreću na Kosovo. Krvavi barjaci, ćerko, ponovo će rat, ponovo će rat za Kosovo da se bije..., kaže on, i na pravoslavlje udarili, doći će da zavlada taj njin polumesec. Ćerko moja, misle da zgaze pravoslavlje, kad se budu osmelili, Bog im neće dati."
"Vidim, ćerko, da oni donose odluku da nam zemlju rasparčaju i da nam Kosovo uzmu. Moraju se skloniti svetinje iz naših crkava, tako su i naše mudre vladike Čarnojevići radili, svetinje su nosili sa mesta na mesto, da ne bi njih agarjani poduzeli. Vidim kuće na Kosovu gore, vidim narod beži, padaju i ubijaju i Albance i Srbe."
"Vidim, ćerko, naše krstove ruše na crkvi. A ja velim: Kako, oče, ruše, ko će se na crkvu popeti, visoka je, ako padne? Kaže on: Vidim, ćerko, popeo se na crkvu i krst ruši.’ Kasnije, kada je 2004. godine bio pogrom, setila sam se toga. I tada mi je još rekao: Joj, rat se i nevolja bliži, velika muka i nesreća, ali ne vredi", ispričala je mati Makrina.
Upozoravao na velika iskušenja i stradanja naroda
Prema svedočenjima onih koji su ga poznavali, monah Gavrilo često je govorio o teškim vremenima koja bi mogla da dođu. Njegove reči bile su praćene tugom, a vernicima je poručivao da se ne iznenade pred nevoljama i da ne izgube veru.
Zaplakao bi često, i govorio: Bolje, deco, da znate kakve nevolje predstoje, da se ne iznenadite, i da znate odakle samo dobru da se nadate, da se ne date prevariti.
Posebno je upozoravao na mogućnost duhovnog posrnuća, širenje obmana i udaljavanje ljudi od pravoslavne vere. Govorio je i o tome da bi materijalna sigurnost mogla da nestane, zbog čega je savetovao skroman život, čuvanje semena i oslanjanje na sopstveni rad.
"Biće tada i veliko otpadništvo. Ko god ne bude primio srcem veru pravoslavnu, poverovaće raznim obmanama i verovaće lopovima i lažovima, verovaće lažnim obećanjma stranih vladara, a od toga ništa imati neće. Mnogi će tražiti svoja ognjišta, ali neće moći od korova da prepoznaju koje je njihovo dvorište bilo i imanje. Blago tad onima koji su naučili skromno da žive, a oni koji su naučili u raskoši, neće moći lako nemaštinu i glad da prihvate. Ništa im njihove pare neće pomoći. Tada, kad se to sve bude dešavalo, čuvajte semena svega, žitarica i povrća, da imate šta posijati, jer neće imati gde da se kupi seme ko ovo sad, pa da imate da posejete i da se prehranite."
"Mnogo vladika, sveštenika i teologa u zadnje vreme neće se rukovoditi po Božijem rasuđivanju, onim što je za narod korisno, već po čulnom, telesnom, zastraniće, a i po nagovoru ljudi, ugađaće im; biće tu i političara i drugih, sa kojima će oni prijateljstva graditi. Neće rasuđivati po poukama Svetih otaca."
