Vojvoda Stepa Stepanović, jedan od najvećih junaka srpske istorije, činio je sve da spase svoj narod, ne mareći sa sopstveni život na bojnom polju. U njegovoj porodici izvlačila se šibica da bi se odlučio ko će od dece ići na školovanje i baš njemu se posrećilo, a čini se, i Srbiji. Već tada je bio zamažen kao hrabar mladić, kasnije je postao istrajni vojni starešina koji je u kritičnim momentima ulazio u streljački stroj da ličnim primerom hrabri svoje vojnike, zbog čega je odlikovan Takovskim krstom s mačevima.
Odrastanje u Kumodražu
Rođen je 28. feburara po starom kalendaru, odnosno 11. marta 1856. godine po novom. Rano detinjstvo proveo je u selu pored Beograda, Kumodraž sa ocem Ivanom, majkom Radojkom, dva brata i sestrom.
U tom selu započinje i svoje školovanje koje će kasnije biti isprekidano zbog učešća u ratovima. Po završetku trogodišnje škole upisuje Gimnaziju u Beogradu uporedo radeći za bogate porodice kako bi mogao da se izdržava. Kasnije će se ispostaviti da je ključnu odluku doneo 1874. godine kada se umesto u šesti razred Gimnazije upisuje u 11. klasu Artiljerijske škole, koja za vreme mira decu podučava stranim jezicima, matematici i tehničkim predmetima.
Stepanoviću, koji je inače bio vrlo dobar učenik, takvi predmeti teško padaju, ali situacija se uskoro menja. Po izbijanju Hercegovačkog ustanka, Artiljerijska škola počinje i sa praktičnom obukom, te 1876. godine Stepa Stepanović polaže ispit i stiče čin podnarednika. Sa dolaskom Srpsko-turskog rata njegovo školovanje se prekida na neodređeno vreme, a on zajedno sa učenicima iz 11. klase kreće na front, sada sa činom narednika.
U rat otišao sa 20 godina
Sa dvadeset godina je otišao u Prvi, a potom i Drugi srpsko-turski rat (1876-1878). Usledili su i Srpsko-bugarski rat (1885), Prvi i Drugi balkanski rat (1912-1913), a onda i Veliki, Prvi svetski rat (1914-1918).
U vreme bitke za Jedrene je komandovao pomenutom Drugom armijom. U Velikom ratu je organizovao mobilizaciju i koncentraciju srpske vojske. Sa svojom vojskom je pobedio Austrijance u čuvenoj Cerskoj bici, činom koji je ohrabrio ceo srpski narod da u ratu istraje. Pobeda je predstavljala prvi uspeh saveznika u borbi protiv Centralnih sila. Stepina armija se istakla i u proboju Solunskog fronta i daljim borbama za oslobođenje Srbije 1918. godine.
Godine nakon ratova
Stepa odlučuje da 17. novembra 1918. godine poseti Sarajevo, gde su ga primili uz veliku čast. Tom prilikom čak mu je dodeljen boravak u dvorcu koji je on uz zahvale odbio, te sa svojom vojskom odlučio da bude u pomoćnoj zgradi pored dvorca.
To je samo jedan od primera njegove skromnosti, po kojoj je bio poznat. U Sarajevu je obavljao dužnosti komandanta. Narod ga je veoma voleo, te mu je slavni pesnik Aleksa Šantić posvetio pesmu „Pozdrav vojvodi Stepi“.
Boravak u Sarajevu za vojvodu ipak je bio težak. Učešće u šest ratova, te 43 godine provedene kao vojnik na njegovo zdravlje ostavile su veliki uticaj. 4. aprila 1919. godine odlazi u Čačak na dvomesečni odmor koji mu je odobrila Vrhovna komanda. Iako se posle mesec dana vratio u Sarajevo, 2. novembra podnosi molbu da se njegova karijera kao komandir okonča.
Taj zahtev mu nije odmah odobren, ali 12. novembra ipak ga prihvataju, te Stepa Stepanović početkom 1920. godine odlazi u penziju. Grad Sarajevo je odlučio da vojvodi dodeli diplomu počasnog građanina po njegovom odlasku u Čačak. Predstavnici gradske vlasti su ga posetili u njegovom domu koji je bio uništen zbog posledica rata, ali ih je Stepa ipak sve velikodušno primio i ugostio na ručku. Svoje godine u penziji proživljavao je mirno.
Odlazak u penziju i povučen život
Vojvoda Stepa Stepanović je u dugo zasluženu penziju otišao dve godine posle veličanstvenog proboja Solunskog fronta i kraja Prvog svetskog rata. Osim porodične kuće u Kumodražu gde su mu braća živela i bavila se zemljoradnjom, vojvoda nije posedovao nikakvu drugu imovinu.
Najviše je vremena provodio sa unucima ili u bašti gde se brinuo o cveću i usevima. Ljudi su ga sretali u šetnji pored reke, ili kada je morao na sastanke vojske u Beograd, ali nikoga nije posećivao niti primao u goste.
Savremenici su zabeležili da Stepa Stepanović nije trpeo bilo kakve povlastice. Živeo je i radio pod parolom "otadžbini se daje sve, a od nje se ne uzima ništa".
Zahtevao da mu se smanji penzija
Onda možda ni ne čudi priča koju je pre nekoliko godina ispričala Ivana Lučić, doktorka u penziji iz Beograda i praunuka vojvode Stepanovića.
Kada je konačno došlo vreme da ode u zasluženu penziju, Stepa Stepanović je tražio da mu država pokloni samo jedno - njegovu ostarelu kobilu Vilu od koje se nije odvajao na bojnom polju.
Tadašnje novine zabeležile su priču o vojvodinoj prvoj penziji koja dodatno oslikava njegov karakter. Naime, on svoju prvu penziju nije ni primio.
Vojvoda je poštara, koji je došao da mu uruči penziju, posalo nazad sa naredbom da se penzija smanji jer je prevelika. Njemu je, kao srpskom vojvodi i istaknutom ratniku u svim dotadašnjim ratovima, pripala državna penzija u vrednosti od 3.000 tadašnjih dinara.
– Mangupi! Mangupi! Hoće da upropaste državu! Vraćaj pare, momče! Neka bar prepolove, šta bi s tolikim parama – zabeleženo je da je rekao Stepa Stepanović i poslao natrag zbunjenog poštara, piše Srbijadanas.
Poslednje godine
Do 1924. godine mu se toliko pogoršalo zdravlje da nije mogao da prisustvuje desetogodišnjici pobede u Cerskoj bici. Takođe je zbog zdravlja odbio priliku za mandat za sastav vlade koju mu je kralj Aleksandar I Karađorđević pružio za vreme političke krize u kraljevini SHS.
Zahvaljući njegovoj povučenosti, mnogi su posumnjali da je njegovo zdravlje sasvim u redu, te da je to samo farsa za javnost a da je sam vojvoda naklonjen novom režimu. Shvativši da mu je sve lošije i odbijajući da se leči, Stepa je odlučio da izgradi sebi grobnicu. To je učinio nakon pomnog razmatranja koje mesto da odabere, te je nakon nekog vremena izabrao najviše mesto na groblju, u Čačku. Politika ga nije interesovala.
Njegova pažnja je bila usmerena na organizaciju koja je imala za cilj da okuplja narod na patrijarhalnoj osnovi, po imenu Narodna odbrana. Pristupivši njenom radu veoma ozbiljno, kako bivšem vojniku i dolikuje, uspeo je da proširi njen rad po čitavoj Jugoslaviji. Na nagovor organizacije odlazi u Beograd na kongres Narodne odbrane, te ga tu delegati proglašavaju njenim „doživotnim predsednikom“.
On je takvu odluku i prihvatio, smatrajući da treba da sluša volju naroda, zbog kojeg se i proslavio. Iako je plan bio da sledeće godine ode na kongres u Sarajevo, to se ipak nije ostvarilo. Njegovo zdravlje se veoma pogoršalo, te je Stepa počeo sa pripremama za svoju sahranu.
Sam je uštedeo novac kako svojoj porodici ne bi bio na teret, sam je odabrao uniformu u kojoj će biti sahranjen kao i ordenje koje će mu položiti na kovčeg.
Vojvoda Stepa Stepanović umire 27. aprila 1929. godine, drhtavim glasom izustivši svoje poslednje reči: „Polazite napred“.
Vest o njegovoj smrti pogodila je čitavu zemlju. Na sahrani koja je održana 29. aprila, prisustvovalo je više hiljada građana, a pored njih svoju počast odali su i ratni drugovi, oficiri i sam kralj Aleksandar I Karađorđević. A Stepin kovčeg vukla je njegova kobila Vila, koja je tada već bila prilično stara i skoro slepa.
