Brat ga strpao u ludnicu kad je čuo priče da mu je Mika Alas ljubavnik, a on tamo sluškinji napravio dete: Uvek ga pratili skandali, a Beograđani ga obožavali

Đorđe Karađorđević, imajući zakonsko pravo na srpski presto, on ga se odrekao u korist svog mlađeg brata Aleksandra Karađorđevića - i umesto zahvalnosti, zaslužio je stigmu ludaka, a život je završio kao lojalni građanin socijalističke Jugoslavije, u kojoj nije bilo drugih Karađorđevića osim njega.

Otišao u Rusiju na studije

Đorđe, bez javnog reklamiranja, poslat je u Sankt Peterburg na studije u Aleksandrovskom kadetskom korpusu. Lako se uklopio u kadetski korpus, a u ruskoj prestonici je uvek mogao da se druži sa crnogorskim tetkama - Anastasija „Stana“ bila je udata za Presvetog kneza Đorđa od Lojhtenberga, zatim za velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča, a Milica - za brata Nikolaja Nikolajeviča Petra. Godine 1903. u Srbiji se dogodio puč, Petar Karađorđević je stupio na presto, a njegov najstariji sin je postao knez - prestolonaslednik. Đorđe je odmah otišao u Beograd i, predstavivši se kao budući podanik, održao je vatreni patriotski govor na svom maternjem jeziku, koji im se veoma dopao. Vredi napomenuti da je bolje govorio francuski nego srpski; pored toga, znao je engleski i ruski.

Voljen među običnim svetom

Đorđe je bio popularan među običnim ljudima - strastven, šarmantan, velikodušan. Princ je pokrovitelj sporta, dobro je svirao muziku, dobro se mačevao i posipao pepeo sa potpisa svojih prijatelja. Jedino što je iritiralo Beograđane bio je njegov opasan način vožnje po prestonici u automobilu, ali pošto je automobila bilo malo u Beogradu, nekako su to tolerisali. Njegovim sunarodnicima su se dopali njegovi javni antiaustrijski demarši, poput paljenja zastave Habzburškog carstva. Povod za performans bila je aneksija Bosne i Hercegovine, zbog čega je Georgij nazvao cara Franca Josifa „lopom“. Nikolaj II, koji je navodno obećao da će stati u odbranu Srba, ali nije održao reč, takođe je upao u nevolju, budući nazvan „lažovom“. Takvi demarši, naravno, karakterišu Georgija kao osobu previše impulsivnu za vlast.

Svi koji su mu bili bliski doživljavali su njegove napade besa, zatim se brzo hladio, tražio oproštaj, bio je sam šarm - i oprošteno mu je. Ali u politici nije tako išlo: uticajni neprijatelji na nivou premijera Nikole Pašića ili šefa obaveštajnog odeljenja Generalštaba Dragutina Dmitrijevića bi najradije videli potpuno predvidljivog, razumnog diplomatskog princa Aleksandra kao budućeg monarha. Đorđa u Sankt Peterburgu. 1908. Sam kralj Petar I je rekao da je Đorđe njegov sin, ali da je Aleksandar bio unuk lukavog crnogorskog kralja Nikole, i ovaj izraz pokazuje koga je više voleo i koga je smatrao pogodnijim za upravljanje državom. A kada je došlo do sukoba, otac je zapravo stao na stranu svog mlađeg sina...

Godine 1909. izbio je skandal zbog smrti ordinatora prestolonaslednika Stefana Kolakovića. Sam Đorđe je rekao da ga je udario samo jednom, ljut što ga nije poslao na vreme, i da je čak otvorio pismo upućeno izvesnoj dami. Međutim, prema zvaničnom zaključku lekara, Kolakovič je prvo pretučen pesnicama, a zatim šutiran o pod. Nesrećnik je umirao tri dana, ali njegovo zvanično svedočenje nije uzeto. Hipotetički, može se pretpostaviti da je Đorđe zaista pretukao svog ordinatora, a neprijatelji prestolonaslednika su ubili jadnika i otpisali princa. Skandal je pokrenula socijaldemokratska štampa.

Međutim, nikada nije sprovedena ozbiljna istraga, a buka je utihnula odmah nakon što se Đorđe odrekao prava na presto u korist svog mlađeg brata 27. marta 1909. godine. Najverovatnije je postignut dogovor: odričući se i ne pokušavajući da brani svoju nevinost, zadržao je titulu princa, imovinu i isplate koje pripadaju predstavniku vladajuće kuće, i nije čak ni nestao sa informativnog polja. 

Svestrana ličnost

Njegova interesovanja su bila široka i raznovrsna - na primer, bio je zainteresovan za matematiku i dopisivao se sa Anrijem Poenkareom. U Beogradu, kneza je profesor Mihail Petrović „Alas“ obučavao iz diferencijalnih jednačina - ušao je u istoriju kao tvorac jednog od prvih prototipova analognog računara. Osim toga, delili su i ljubav prema pecanju. Zajedno su išli na Adu u ribarenje, te su počele da kruže priče kako među njima ima nešto više od prijateljtva, ali te glasine nikada nisu bile potvrđene.

Učestvovao je u dva balkanska i dva svetska rata kao kriptolog. A pored toga, Đorđe je postao prvi Srbin koji je leteo avionom u svojoj rodnoj zemlji, iako kao putnik. 

Đorđev stav prema Rusiji, inače, bio je dvosmislen, a igra sa uklanjanjem sa prestola mogla se dogovoriti sa Sankt Peterburgom. On je otvoreno mrzeo Austro-Ugarsku, ali Rusi su, po njegovom mišljenju, učinili premalo za veličinu Srbije i nisu želeli da urade čak ni ono što su učinili besplatno.

Smatrao da mu je sestra "žrtvovana"

 Udaju princeze Jelene za velikog kneza Ivana Konstantinoviča doživeo je kao da mu se voljena sestra žrtvuje za političke interese, a mladoženju je nazvao, uveliko preterujući, „glupanom od tri i po metra“. Istina, tokom ličnog susreta, njegov bes se promenio u milost, i njihov odnos se poboljšao. Tokom Prvog balkanskog rata, Đorđe je trebalo da komanduje 26. pešadijskim pukom, kojim je rukovodio, ali mu je želja odbijena. Ostajući uz iskusnog komandanta Stepu Stepanovića, držao se prilično dobro, dobivši čin majora, kao i „Karađorđevu zvezdu“ i Zlatnu medalju za hrabrost.

Tokom Prvog svetskog rata, Georgiju je bilo dozvoljeno da komanduje svojim pukom, a rezultat je bio sasvim predvidljiv - veliki gubici. Sam knez je dva puta ranjen kada je poveo svoje potčinjene u napad. Generalno, voleli su ga, ali, kako kažu, "ne daj Bože takvog komandanta". Na kraju rata, Srbija je postala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a mlađi brat Aleksandar je postao monarh, de fakto, a od 1921. i formalno. Politički sistem zemlje se tek formirao, kralj je, naravno, pokušavao da ga izgradi za sebe, a sama činjenica Džordžovog postojanja nije mogla a da ga ne uznemiri.

Odrekao se prestola ili je nateran to da učini?

Na kraju krajeva, stariji brat, sa svojim pravima na presto i nepredvidivošću, mogao je postati predmet manipulacije od strane bilo koga. I iako se činilo da se nije mešao u politiku, demonstrirao je zavidnu vitalnu energiju koja se mogla izliti u bilo kom pravcu. Đorđe je osećao zle vibracije koje su dolazile od njegovog brata-monarha i nije smatrao da je potrebno da sakrije svoju anksioznost, žaleći se da žele da ga otruju ili ubiju na neki drugi način. Napetost je rasla, i mlađi brat je odlučio da preseče ovaj Gordijev čvor. Godine 1925, Đorđe je uhapšen i zatvoren, doduše u prilično udobnim uslovima, u beogradskom Belom dvoru.

Godinu dana kasnije, situacija se pogoršala. Prevezen je pod stražom u psihijatrijsku bolnicu u Gornjoj Toponici, gde su izdvojili poseban blok i držali ga pod stražom, koju su činili oficir i šest žandarma. Lekari su mu dijagnostikovali buket mentalnih bolesti, sa akcentom na šizofreniju i suicidalne sklonosti, sa fizičkom iscrpljenošću na pozadini teške bulimije i anoreksije. Kasnije, već sedamdesetih godina prošlog veka, jedini lekar koji je tada ostao živ priznao je da nema osnova za smeštanje princa u psihijatrijsku bolnicu.

Mnogi u Jugoslaviji su saosećali sa Đorđem

Njegova voljena sestra Jelena (čijeg muža su boljševici do tada streljali) prekinula je odnose sa kraljem Aleksandrom na toj osnovi i nije čak ni prisustvovala njegovoj sahrani 1934. godine. Sin ubijenog monarha, mladi Petar II, postao je novi kralj. Prava vlast prešla je na princa regenta Pavla, koji se nije usudio da oslobodi svog rođaka. Tek su ga Nemci, koji su okupirali zemlju u aprilu 1941. godine, oslobodili. A u svojim memoarima „Istina o mom životu“, Đorđe se pitao: „Da li je narod, čiji sam sin, zaista izgubio slobodu da bih je ja stekao?“ Istina, memoare je napisao kasnije i mnogo toga je doživeo nakon oslobođenja. Nemci su svojevremeno hteli da preformatiraju okupiranu Srbiju u satelitsku državu, a Đorđa su doživljavali kao idealnog kandidata za monarha.

On je to odbio, nije se ukaljao saradnjom sa okupatorima i sa čistom savešću je čekao oslobođenje Beograda. I ništa mu se loše nije desilo od komunista. Dodeljena mu je penzija i dozvoljeno mu je da ostane u Beogradu. Građani su ga često sretali kako šeta ulicama, pa čak su i ogovarali da ga ponekad viđaju u društvu samog Tita.

Orden Karađorđevićeve zvezde

Veruje se da je upravo tada princ ovekovečen u lokalnoj kuhinji. Godine 1959, neka sovjetska delegacija je trebalo da bude počašćena piletinom po kijevski. Nije bilo piletine pri ruci, a kuvar koji je ispunjavao porudžbinu, Miha Stojanović, pripremio je teleću šniclu, prelio je tartar sosom i ukrasio kriškama limuna i paradajza. Šnicla malo podseća na Orden Karađorđeve zvezde iz kraljevskog doba, i nije jasno zašto je dobila ovo ime. Ili u čast samog Karađorđa, ili u čast njegovog prapraunuka i imenjaka. Razlozi zbog kojih je Josip Broz Tito bio blagonaklon prema knezu su sasvim očigledni. Sa takvim adutom kao što je bio Đorđe, lako je pokrivao sve pretenzije zrelog Petra II u slučaju da pitanje obnove monarhije u Jugoslaviji pređe u praktičnu ravan. I knez nije imao ništa protiv toga, održavajući topla osećanja među rođacima samo prema svojoj sestri Jeleni, koja je preminula 1962. godine, sa kojom se, međutim, više nikada nije video nakon zarobljavanja.

2 vanbračne dece

Godine 1948, Đorđe se oženio Radmilom Radonić, ali je brak ostao bez dece. Međutim, pripisuje mu se dvoje vanbračne dece. Navodno, Đorđe je bio otac grofice Aleksandre fon Merenberg, Puškinove unuke, koja se udala za Italijana Masima d'Eliju. Drugo dete kneza navodno je rodila jedna od sluškinja koje su ga čuvale u Toponici.

Crkva Svetog Đorđa je sagrađena 1910-1930. godine i smatra se porodičnom grobnicom Karađorđevića. Đorđe je preminuo u Beogradu 17. oktobra 1972. godine i sahranjen je u crkvi Svetog Đorđa na Oplenačkom brdu kod Topole. Godine 1993. njegova supruga je sahranjena pored njega.