Dok su joj Nemci stezali omču oko vrata, ona postala najveći ponos Jugoslavije: Nije poklela ni pred zverskim mučenjem, njeno telo visilo kao upozorenje Srbima

Imala je samo 18 godina, ali hrabrost kakvu mnogi ne skupe za ceo život. Dok su joj nudili slobodu u zamenu za izdaju, izabrala je smrt – dostojanstveno, prkosno i bez straha. Telo Lepe Radić danima je visilo kao zastrašujuće upozorenje narodu, ali njene poslednje reči pretvorile su je u večni simbol otpora i slobode. Njena sudbina nije samo potresna ratna priča, već svedočanstvo o snazi jedne mlade devojke koja ni pred vešalima nije pristala da pogne glavu. 

Lepa Radić, narodni heroj Jugoslavije u telu osamnaestogodišnjakinje, pokazala je neopisivu snagu i želju da ljudima obezbedi bolje uslove za život, oslobađajući ih političkih stega. Kao učesnica Narodnooslobodilačke borbe mnogima je očitala lekcije iz hrabrosti. Ni po cenu smrti nije odustala od svojih uverenja – i to ju je koštalo života.

Detinjstvo u Bistrici i prvi dodiri sa otporom

Rođena je 1925. godine i zajedno sa starijom sestrom Darom odrasla je u selu Bistrici, gde su završile osnovnu školu. Srednju žensku stručnu školu završila je u Bosanskoj Gradiški, a od kraja školovanja do početka Drugog svetskog rata živela je sa roditeljima u Gašnici. Preko strica Vladete, nakon okupacije Jugoslavije 1941. godine, uključila se u pripreme oružanog ustanka na Kozari.

Sa samo 16 godina postala partizanka

U leto 1941. četvoro članova njene porodice – otac Sveto, stričevi Vojo i Vladeta i strina Jovanka – otišli su u partizane. Zajedno sa preostalim članovima porodice, početkom decembra bila je uhapšena i sprovedena u Gradišku. Nakon dvadesetak dana puštena je na slobodu i tada je i sama otišla u partizane.

Stupila je u Drugi krajiški partizanski odred, pod komandom doktora Mladena Stojanovića. Najpre je pohađala medicinski kurs i brinula o ranjenicima, a potom postala borac u Grbovačkoj partizanskoj četi. Tokom marta i aprila 1942. pohađala je partijski kurs, nakon kojeg je primljena u članstvo Komunističke partije Jugoslavije.

Politički rad i organizovanje naroda

Njen politički rad prekinula je ofanziva na Kozaru, nakon koje je prešla u Podgrmeč, gde je delovala kao član Opštinskog komiteta KPJ za Srednji Dubovik. Aktivno je učestvovala u stvaranju prvih organizacija Ujedinjene antifašističke omladine i Antifašističkog fronta žena.

Ofanziva „Vajs I“ i povlačenje na Grmeč

Krajem januara 1943. počela je operacija „Vajs I“, prvi deo Četvrte neprijateljske ofanzive, koja je zahvatila Liku, Kordun, Baniju i zapadnu Bosnu. Lepa Radić bila je član Štaba za evakuaciju stanovništva, ranjenika, hrane i stoke na području opštine Srednji Dubovik. Organizovala je zbegove koji su se morali povući na Grmeč.

Spasila brojne ljude pod bombama

Tokom evakuacije, Lepa je hrabrila narod i uveravala ljude da će partizani zaustaviti nadmoćnijeg neprijatelja. Kada je nemačka avijacija bombardovala izbegličku kolonu u selu Jasenica, nastala je panika, ali je Lepa zajedno sa drugovima uspela da smiri narod i nastavi evakuaciju.

Na Grmeču je obilazila raštrkane grupe izbeglica, razgovarala sa ljudima i pokušavala da im pruži nadu. Dobrovoljno se prijavila da stupi u Drugu krajišku udarnu brigadu, ali joj je naređeno da ostane uz zbegove.

Briga o zbegu od 150 ljudi

U najkritičnijoj fazi odbrane Grmeča, članovi Štaba su podelili odgovornost. Lepa je preuzela brigu o zbegu koji je brojao oko 150 ljudi – uglavnom staraca, žena i dece.

Masakr na Grmeču: Više od 6.000 stradalih

Grmeč su opkolile nemačke snage iz tri pravca. Nakon okruženja, izvršen je masakr nad izbeglicama – 3.370 ljudi je ubijeno, 1.722 odvedeno u logore, a 1.256 je umrlo od zime. Partizanske snage su se, uz velike gubitke, probile iz obruča između 11. i 13. februara 1943.

Zarobljavanje kod sela Praštali

Predveče 8. februara 1943. nemačke snage su kod sela Praštali opkolile i zarobile zbeg koji je predvodila Lepa Radić. Kao jedina naoružana, odbila je da baci pušku i skine uniformu, pozivajući narod da se ne predaje.

Borba do poslednjeg metka

Nakon što je ispucala poslednje metke, bila je savladana, vezana i odvedena u Bosansku Krupu. Tokom puta je prebijana jer je tražila da ubiju nju, a poštede narod. U Krupi je pozivala izbeglice na otpor i klicala partizanima i Crvenoj armiji.

Tri dana mučenja i presuda

Posle tri dana mučenja, pošto je odbila da otkrije ko se još od partizanskih saradnika nalazi među narodom pohvatanom na Grmeču, izvedena je pred preki sud i osuđena na smrt. Dana 11. februara 1943. dovedena je do bagrema između tunela i železničke stanice u Bosanskoj Krupi. Zajedno sa njom, dovedena je omladinka Fadila Mahić, ali ona nije bila tada obešena.

Ponosno otišla u smrt

Među okupljenim nemačkim vojnicima, bio je veliki broj folksdojčera iz Vojvodine, koji su dobro znali srpski jezik, pa su joj pre izvršenja kazne još jednom ponudili život ukoliko kaže ko su rukovodioci i komunisti među zarobljenim narodom. I tada je hrabro odbila da izda svoj narod.

Bez cipela, samo u vunenim čarapama, sa rukama vezanim telefonskim kablom, iscrpljena ali ponosna, Lepa je odgovorila:

„Ja nisam izdajnik svoga naroda. Oni će se sami otkriti kad budu uništavali zlikovce kao što ste vi!“

Nakon što su je popeli na jedan drveni sanduk za municiju, Lepa se obratila okupljenom narodu, pozivajući ga na borbu i uzvikujući antifašističke parole, ali je njeno dalje izlaganje prekinulo zatezanje omče. Nakon vešanja, njeno telo je još četiri-pet dana visilo na drvetu.

U izveštaju SS pukovnika Augusta Šmithubera stajalo je:

„Banditkinja, obešena u Bosanskoj Krupi, pokazala neviđeni inat.“